Branič

стр . 308.

вранич

број 7.

конституишу према трећима колективиа бића, која се разликују од личности чланова. (Иснор. ВГапсћ1 цит. дело IV п. 10 и 11. — Угуап1е, ТгаЦа^о 1еог1сћо-рга^со 61 сИг. согп., Тог1по "1893,1. п. 286—290.— УЉп, цит. дело I. п. 722—727). § 38. Правна лица не могу уживати сва она нрава која припадају физичким лицима. Њихова се споеобност ограничава на право својине и наследно право, и искључена је, разуме се, из свију права која су својствена природној особини лица и породичном животу. У осталом, било би погрешно, кад би хтели сасвим да ограничимо способност правних лица на моћ имања и стицања; пошто се по неким установама заиста могу дати и друга права, нарочито на политичком пољу. Престанак правних лица изазива по нужди престанак њихове правне способности. Овде треба разликовати правна лица која имају јаван карактер, од оних који имају приватан. Јавне корпорације може укидати држава, којој онда припада њихово имање, као ћопшп уасаш; приватне корпорације и друштва, поред укидања од стране државе могу, и својевољно престати, на начине одређепо статутима и законом. Што се тиче задужбина, Фундација, оне су вечите; ноипак оне престају по нужди, кад постане немогућно постигнуће смерова, за које су оне установљене, било услед потпуне пропасти добара, било из других узрока. Међутим, ма да задужбинама управљају норме изложене у акту оснивања, и да су по правилу слободне од државног утицаја, ипак се држави не може одрећи право не само да их укида у општем интересу, већ и да их преустројава, ако због промењених друштвених прилика не одговарају више намерама оснивачевим. Али је овде тешко одржати се у правим границама и да се у путу новачења не пређе преко тачке коју изискују јавне прилике у вези са поштовањем које смо дужни вољи оснивачевој. Ове две основне мисли покушао је да изведе италијански закон о јавним добротворним установама. (Ђа 1姧е зиПе шзМи210пх рићНсће сИ ћепеЛсепга) од 17. јула 1890. (Наставиће се)