Branič

стр. БЗО.

БРАННЧ

БРОЈ 7.

регу.типту политички саобраћај међу државама преко дипломатскијех оргапа, а нарочито одређују међународни положај, права и дужности тијех органа међународне администрације." Што се тиче историјског развића дипломатског права, оно није могло да се појави и развије прије, него што су државе дошле до јасне свијести о томе, да оне припадају некој организованој међународној заједници и да им је саобраћај једна стална и неминовна потреба. И ако се у етарије доба може ипак примијетити љсшто што сличи данашњем дипломатском праву, ипак се тек пошљедњиј ех вјекова може говорити о том праву у његовом правом смислу. Упоредо са развијањем дипломатског права иде и књижевност о њему. Књижевност почиње око средине петнаестога вијека. Почели су да пишу ученици глосаторски, којијема су римско и канонско право била основа. У шеенаестом вијеку јављају се самосталнији радови. Из римског права није могло да се изведе ни на њему да се оснује једно право, какво је требало доцнијем времену и доцнијој стадији у развићу међународног живота и међународнијех односа. У првој половини седамнаестог вијека изашло је дјело Гроцијао међународном праву. Гроције, прозван оцем науке о међународном праву, претресао је доста брижљиво питање о правима и дужностима посланичкијем. Значење његовијех разлагања састоји се нарочито у томе, што је он први одсудно бранио начело о безусловној неповрједности посланика. На крају седамнаестог вијека појавило се дјело ВикФора. Оно је дуго имало велику важност и веома је било цијењено у дипломатској практици. Послије тога, особито у овом вијеку, дипломатско право добило јенеколико важнијех књига. 3. Друга глава подијељена је \ три помања поглавља: највиши органи и представници држава у спољнијем пословпма, међународно-правни положај највишијех органа, министарство спољнијех послова : право посланства у субјективном смислу (активно и пасивно); вршење права посланства. У уставнијем државама устав одређује, коме лицу или којијем лицима припада врховна управа међународнијех цослова и односа те државе. За остале државе главно је то, да у извјесној држави постоји један аукторитет, једна власт на коју се могу обратити и са којом ће имати посла при својијем односима са том државом. Тај аукторитет представља сувереност државе према другијем државама. Друге државе могу