Branič

стр. 332.

'Б Р А Н И Ч

БРОЈ 7.

Има извјеснијех случајева, ири којијема суверенима, који се надазе на страни, не нрипада право екстериторијалности. Ти су случајеви, кад један суверен путује под туђијем именом; кад неки владалац у извесној држави нијо познат или признат као такав ; кад један суверен дође у туђу државну област против изречене воље тамошње државне власти, или наставља своје бављење на тој области и тада, кад му је даље бављење забрањено ; кад је неки суверен у еФективној служби оне државе на чијем се земљишту налази и кад суверен ступи на област једне државе, са којом се он налази у непријатељском ратном стању. Као правилни и редовни посредник спољног саобраћаја међу државама, у свакој држави постоји једно нарочито надлештво, а то је министарство спољнијех послова. Њему спада у дужност, да стоји у саобраћају са посланицима странијех држава; да у нацрту спреми и састави, или под својијем надзором и упутом даде саставити све депеше, ноте, изјаве и одговоре, који се тичу спољнијех послова, и да по правилу све те акте одашиље под својијем потписом ; да државном поглавару за наименовање предлаже дипломатске агенте и консуле на страни и да сњима управља; да бди над тачнијем вршењем и одржавањем закљученијех уговора и угодаба са странијем државама како са стране своје државе, тако и са стране осталијех држава уговорница. Право држава да шиљу и примају посланике зове се посланичкијем правом у еубјекшивтм смислу. Право једнедржаве да може своје представнике слати као признате дипломатске агенте, зове се акшивно право посланства. А право државе, да стране посланике са признатијем дипломатскијем карактером код себе прима, назива се иасивно право посланства. Активно право посланства имају све суверене државе, које су чланови међународне заједнице. То право њима припада по природи саме ствари и онога поретка, који постојимеђу члановима велике међународне заједнице. Зависне или полусуверене државе у начелу немају право носланства. Свака држава, која има активно право посланства, мора тако исто имати и пасивно, дакле право да прима и код себе акредитује стране посланике са дипломатскијем карактером. Активно и пасивно право посланства увијек иду заједно. Она се не могу одвајати. У уставу и у организацији сваке поједине државе одређено је, коме припада вршење права посланства, како активног