Branič

стр . 434.

б р а н и ч

број 10.

Ова мало утешна реч аустријског двора, није ни у колико задовољила жеље и захтеве српског народа. То најбоље сведочи, следећа патриотска напомена народног депутата СтеФана Јовановића, троношког архимандрита.... обаче, браЛо, боље би нам било у нашој земљи бисшру воду ииши, неже-ли овамо каву с млеком и шеКером вариши." Народ је неоступно настојавао, да му се признаду следећа права: — ио начину, који важи за Кара-Влашку, да илаИа султану данак одсеком, колико се сиоразумно уговори; — Турци и иаше да се не мешају у народне иослове, нити да му суде њихови муселими; — да сам народ, оишшим догоеором, избере себи за уираеника једног од својих главних љуци, који Ие уговорени данак ирикуиљати и слати султану; — да се народу ујамчи у његовој земљи слобода, да може мирно радиши и уживати. Ове тачке, као јемство политичком бићу Србије, ваља сматрати као пратекст свима доцнијим погодбама са Турском, за владе Кара-Ђорђа и Књаза Милоша. Диктоване су побудама праве народае жеље, и тежње за унутарњом самосталношћу, под управом народног поглавара. Разликују се, у основу. од тадањих политичких пројеката митрополита Стратимировића и Саве Текелије, о европској заштити и страном принцу. Молбом од 24. Августа 1790. године, народјеизјавио, да је принуђен на даљу очајничку обрану оружанож руком, ако му се уговором између Аустрије и Турске не ујамче тражена права. Моли, да се у том случају обустави повратак Турака у Србију, бар за два месеца, док се не прибере летина „поне-жеунас не памте људи толикога плода, колико ове године што је Бог даровао"; да се у случају опасности од Турака приме пребегле српске породице и смес/ђ у пограничним пределима, међу својом једнокрвном браћом; и да се срискн устаници тајним начином помажу из Аустрије, прахом и оловом, коју милост под царском заштитом већ уживаху Црногорци. Напоменуто је, ако народ буде лишен тражене милости, да ће бити принуђен ставити се под протекцију друге велееиле, „а ову отречену милосш, не Лемо забора-