Branič

стр . 438.

браеич

број 10.

градским јаничарима, нападну на Србију. МустаФа-паша пошаље против њих свога сина Дервиш-бега са одељењима турско-српске војеке. Шумадинцима управљали су заповедници Станко Арамбаша и Кара-Ђорђе; а са Моравцима Петар кнез Ћупријски из Гложана, и Стеван Јаковљевић из ЈЕевча. Видински јаничари буду разбијени; али се сада побуне јаничари београђани, продру у сарај, удаве пашу, и узму управу у своје руке. Њихове четири поглавице Мула Јусуф, Аганлија, КучукАлија и Фочић Мехмед-ага, поделе управу, и стану самостално владати сваки својим крајем. Маса растурених јаничара и других бескућника навали понова у Србију. Настану нова насиља. То је било у јесен 1801. године. Из једног старог писма од 28. Јуна 1799. године уверавамо се, да је устријска власт предвиђала овај преврат, и опомињала пашу да сузбија јаничарске изгреде. Нови везир Ага-Хасан-паша само је носио то име. Дахије су чиниле шта су хтеле. Поставе по паланкама и нахијама своје кадије и муселиме; удвоструче порезу, и насилнички стану узимати за исхрану своје војске дрва, сено, јечам, месо и остало. Народ је морао о свом трошку да гради конаке за нахијске муселиме; да их издржава са момцима, којих је увек било по 20—30 људи; а поред тога и да их плаћа својим новцем. Дахије дозволе, да се почифличи сав пашалук. За се задрже царска добра (мукаде), и у њима поставе за сабирање десетка субаше, са по неколико момака, који су отимали од народа; а то су чинили и чиФликџије по чиФлицима. Да одрже народ у занту и покорности, пограде о његовом трошку ханове, по паланкама и у многим селима, и у њих понамештају 10—15 разузданих јаничара, које је такође издржавао народ. Муселими су често обилазили своје крајеве, и гостили се по неколико дана о трошку раје, по хановима и српским домовима, ситећи своје варварске пожуде. Коло је морало играти. Силовали су или турчили младе и девојке. На Руднику, Сали-ага „руднички бик", завео је ираво ирве ноКи. Киезовима одузму власт из руку ; од кадија отму право суђења. Турчин је могао да убије Србина без одговорности, а крвнину је плаћало село, па и сама породица убијенога.