Branič

г.рој 11.

б р а н и ч

стр . 507.

је пак то наступило после извршеног преиначења, јер је стање између парничара остало у свему онакво, какво је било и пре пресуда; нити је која страна од тога какву штету или добит претрпела, и пошто пресуда не производи правно дејство све дотле, док не постане извршна, а овде, у овом случају, ова друга преиначена пресуда, још ни доданас нијеза извршну оглашена, јер је противу ње и правно средство употребљено. На основу свега овога, суд је по §. 250. крив. судс. пост. све оптужене решењем својим под Бр. 19297/98 пустио испод суђења. По жалби државног тужиоца под № 670 на ово решење суда, Касациони Суд, примедбама свог I. одељења, од 13. Фебруара 1898 под Бр. 1211, поништио је ово решење суда са ових разлога: „Суд је погрешно узео да овде не стоји дело из § 111. казн. закона. „Не стоји први разлог суда, да није извршено преиначење добре т. ј. по закону пуноважне вредеће исправе, зато штопрва пресуда од 27. маја 1893. Бр. 322, која је доцније преиначена, нема све законске услове заједну добру — врсдећу општинску пресуду према §. 13. грађ. судс. пост. једно за то, што ова пресуда није парничарима саопштена, а друго, што њена садржина пресуђења није уведена у деловодни протокол. „У §. 13. грађ. суд. пост. каже се да ће општински суд сваку пресуду завести у протокол суђења, а не каже се и то, да пресуда неће вредети по закону, ако у овај протоко заведена није. Па како одредбе закона о грађ. суд. поступку, важе и за општински суд у колнко за тај суд нема специјалних одредаба у глави I. истог закона, а за пресуде општинског суда није прописата у глави I. специјална нека Форма, — то се онда има узети, да је пресуда од 27. маја 1893. Бр. 322, која има облик уредне исправе, по §.305. грађ. суд. пост. иуноважна пресуда по закону, и без обзира на то што није заведена у протоко суђења. „Исто тако не може реметити њену важност ни то, што није саопштена парничарима, јер закон ни једном одредбомсвојом није њену важност овим саопштењем условио, и она и не саопштена сачињава исправу у смислу §. 147, последњег одељка крив. зак. „Не стоји такође ни други разлог суда, да преиначење пресуде није учињено било на добит поизвршиоца, било на добит или штету другога, јер преиначењем пресуде није створено ново стање пзмеђу парничара, већ је остало оно исто које је и