Branič

број 2.

б р а н и *ч

стр . 59.

тражила. своје аргументе ван Устава. Видело је, шта више, признавало да у Уставу има таких параграФа из којих се да извести оно што је противна страна тврдила о односу између Велике Скупштине и мале. Било је готово немогуће и спорити либералним листовима да су бар писме закона имали на својој страни. Јер ево како се изражава чл. 131. „Предлози о потреби да се какве измене или допуне у Уставу учине..." Мало даље: „онда ће се сазвати Велика Народна Скупштина да коначно реши хоће - ли се и како иредложене измене или допуне учинити," Остаје да се види како етоји с тим принципом који су Видело и Самоуарава могли само из чисте теорије узети. Није нужно доказивати да тај принцип, баш и најтачнији да је био, није могао решити спор у њихову корист. Законска наређења навек су претежнија од чистих принципа, и према томе, победа је била обезбеђена либералним листовима, који су се били ставили на сигурни терен позитивног законодавства. Али ето где тај принцип, који су Видело и Самоуарава хтели уздићи изнад самог Устава, није био ни тачан. У Франдуској је претресано ово исто питање, да ли се уставотворна Скупштина може у напред ограничити. Свима је прецедентима потврђено да може. Конгрес, који је два пута био сазиван ради уставне промене, — 18 <9 и 1884 — исилтивао је оба пута само оне чланове Устава који су билн означени у претходним закључењима Сената и Скупштине И не може се узети да је случајно испало тако. јер, приликом уставне промене од 1884 Конгрес је био позиван од једног дела својих чланова да изиђе из оног круга рада који му је био обележењ Правни нисци одобрили су ове прецеденте у име теорије 1 ). Мишљење о неограниченој власти уставотворне Скупштине остали су да заступају само поборници крајних радикалних теорија, који у једном свемоћном Конгресу виде згодно средство за извршење преврата у привидно Iзаконском облику. Али претходно ограничавање уставотворногтела не практикује се само у Француској; друге

') Евшеш, Е1етеп1з с!е ВгоН СопвШиУоппе! стр. 808—812; Еи^епе РЈеге, ГгаИе с!е ОгоИ Ро1Шдче, Е1ее1ога1 Раг1етеп1:а1ге, X 14; Н с!е Воиз^ие4 <1е 1'1опап, Ве 1а КетЈзЈоп Лез СопзИШГопа, етр. 132—168.