Branič

број 9—18.

б р а Н И ч

стр. 399.

обликом дужитељ, на према дужнику, могли прилично ностићи наш циљ. 1 ) Нас је, лично Форма дужитељ већ у наиријед тако са сваке стране задовол>авала,' 2 ) да нам се чинило излишним тражити о њој мишљење зналаца језика, које смо иначе радо тражили, и ако смо, наравно, свагда сами одлучивали? 3 | По врх тога, хтјело нам се да о овом, како мишљасмо, новом изразу, не буде ни говорено ни писано док се сам Законик не појави. Ова нам се последња жеља ипак није са свим испунила. Пошто је већ законик готово штамиан био, ми, иутујући, случајно, и на наше големо чудо, дознасмо да је ријеч дужитељ рјечнико писац Стулић, већ пред готово цијело једно стољеће, сковао, и то управо у смислу сгесШог- а, 4 ) и ако она није никад, у колико је нама познато, отуда пријешла у живи саобра-

Ј ) У шестоме дјелу законика, у коме се највише објашњује и одређује значење нојединијех ријечи, одређене су и ријечи дужитељ и дужник. »Чланак 901. — Дужник је оиај ко је законито дужан коме што дати, »шатити илп иначе извршити. Истана, народ називље дужником и онога ко је »удужио, т. ј. у дуг дао, али закон да би уклонио забуну у својим наређењима, »свагда овог носљеднег називље дужитељ (902).® »Чланак 902. — Закои називље дужитељем не само оиога ко је коме »нешто у дуг дао, него свакога коме је год неко дужан иешго дати, учинити, »-илатнти или доиостити, ради кога драго законпта узрока. »По томе, свак је дужитељ ко може кога за што да дужи, т. ј, да »тврди да му је дужан, те је по закону властан тражити судои од дужника »иамир тога дуга. »Према овоме проширену значењу ријечи дужитељ, треба и значење ријечи дужник ироширити.«

2 ) Задовољавала је она, пошто се законик појавио, и друге правнике и то и изван срп. хрв. земаља. Знаменити Петроградски адвокат В. Д. Сиасовиц, у своме приказу Имов. Законпка (Виест Јевропи Фебр. 1889), тако је рпјеч дужитељ заволао да је изјавио жељу да се мјесто Кредир?ора у руску иравну терминологију прими ријеч одолжителв.

3 ) 0 састанцима са пријатељима зналцима језика, од којих жељасмо дознавати мишљење о важнијим терминима које сами прибирасмо, било је већ наговјештено у обје наше већ помепуте расиравице. Настојаћемо, да на згоднијем мјесту, о свему томе опшмрннје проговоримо, те да им јавпо ноименце захвалимо, уједно са свима онима којп су којим драго начином били, или су се постарали да буду користни нашему предузе .у, и.ш да нам олакшају тежану задаће.

4 ) Отулић, Кјес8оа1охје (Дубров. 1806.: — ПихИеЦ, елја, т. сгеДИоге, сгесШог. — БихНе1ј1са, е. сге(1Ипе1, сгесШпх. Одавде прнјеђе ова ријеч, овако исто у мушком и женском роду у Академ. РЈечник, попраћена опаском: »само у Стулићеву Рјечнпку.« Додани су као еквивалентн: сгесШог, — човјек који другога дужи, — којему је други дужан, — рукодавалац . <( Ова се последња ријеч, бе ј двојбе, поткрала и нехоте записана бпла. Ми већ на своме мјесту у самоме тексту, имасмо црилике истакнути како је зајмодавац, дакле п рукодавалац тек зреетез, док је сгеАИог §епиз, те се тако подва појма, од којих је онај овоме иодређен, узајамно никако не покривају.