Branič

број 19 — 24.

б р а н и ч

стр. 605.

Ми ћемо сада изложити у кратко разлоге једних и других, па ћемо онда изрећи свој суд о томе, које је мишљење правилније. III Покушај са гледишта субјективне и објективне теорије. Ми смо још у почетку ове расправе изложили погодбе, које су потребие за појам кривичног дела. Видели смо да је потребно, да учинилац кривичнога дела своју злочиначку вољу обелоданп у извесној радњи, која треба да изазове жељенн успех. Код иокушаја траже се све горње погодбе, сем успеха. С тога на први поглед и изгледа чудно, зашто се покушај казни. Ми смо, међу тим, ово раније већ објаснили, и држимо да је објашњење било доста јасно, и да је одговор основан на целисходности казне. Но као што рекосмо, субјективна теорија о покушају заступа једно, а објективна друго гледиште. А. Субјективна теорија, о иокушају. Субјективна теорија налази основ кажњењу покушаја у лпчности кривчевој. Казна има задатак да сузбија злочиначку или противправну вољу, која се огледа у извршењу злочиначке намере. Намера у покушају није извршена, али се она показује у спољној радњи, којом се тежи да постигне оно, што се жели. Субјективисте не гледају на објективну страну дела, на квалитет предузете радње, већ само на то, да ли је злочиначка вол^а отпочела да се маниФестује у спољној радњи. Пример: Ако би нека девојка, у заблуди трудноће, употребила неко средство за побацивање. У овом случају би, према схватању субјективиста било покушаја, и ако недостаје једна битна погодба за појам кривичнога дела, а то је: предмет или право, које се напада. Код побацивања предмет кривичнога дела, био би зачетак детета (ЛоеШз), који законодавац као свестрани будући живот хоће да заштити. Према томе, када трудноћа не постоји, нема ни предмета за повреду, дакле ни кривичнога дела. Исти такав случај, према субјективној теорији, био би и онда, када би неко пуцао на некога, држећи да овај спава, а међу тим овај би био мртав. Ни овде нема кривичнога дела, па ни покушаја, јер живот, који би