Branič

број 19—24.

б р а н и ч

стр. 625.

вилно, те у њих изазива злочиначку вољу, која је опасна по друштво. С тога они у тој психичкој или субјективној страни и гледају сву опасност по друштво. Ми нисмо противник ове новије школе или правца, и признаћемо, да су многи резултати испитивањате школе открили по неку научну исгину, и ако се опет с друге стране многи резултати не могу као истинити примити. Но, у главноме, ова новија школа отворила је нов хоризонат науци Криминалнога Права, уолед чега се данас у опште имају други појмови о кривици и казни. То је неоспорна заслуга те школе. Нема сумње, да се, при оцени кривичнога дела, психичка страна злочинчева мора што боље оценити, те да се према томе оцени и његова опасност по друштво. А шта ће нам бити меродавно за оцену те његове опасности, ако не дело или радња, коју је извршио. Субјективна и објективна страна дела не могу се никако одвојити. Сама субјективна страна, или злочиначка воља, по себи још ништа не значи. Тек кад се она обелодани у некој радњи, она добија свој значај. У колико је радњом потврђено извесно право, или је било веће опасности за повреду тога права, у толико и злочиначка воља постаје опаснија по друштво. Када злочиначка воља није повредила никакво право, или шта више није било ни блиске могућности за повреду дотичнога права, онда је она и бесопасна. Као год што шшоме, на ни субјективистима, не би пало на ум да захтевају да се казни неко, који би имао на себи све знаке јавнога злочинца, исто се тако не може усвојити гледиште, да треба казнити и удалити из друштва онога, који маниФестује злочиначку вољу ма на који начин. Да ли је опасан по друштво глупак, који држи да може некога отровати шећером? Или, да ли је опасан онај, који држи да може из револверч убити човека, који је од њега удаљен 2000 и више метара. Као што рекосмо, ми држимо да је оваквом схватању покушаја узрок у резултатима новије криминалне школе, која иначе има својих непобитних заслуга. И с тога баш, што се мишљење субјективне теорије почело све више ширити, ми смо сматрали за дужност да скренемо пажњу на опасност, која би могла потећи отуда, ако би се ово мишл^ење и у нас почело одомаћивати. БРАНИЧ