Branič

стр. 626.

в р а н ii ч

број 19—24.

Морамо, на жалост, поменути, да има новијих законодавстава, као норвешко и швајцарско, која су усвојила начело, да се казни н покушај са. неподобним средством и на неподобном предмету. Ова неупугност ублажава се у неколико тиме, што се покушај блаже казни од свршенога дела. Може бити да је правна свест код тих народа тако одгајена, да, се она буни и противу најслабијег гхокушаја да се чије право угрозп. Но ми при свем том држимо, да је оваква превенција излишна, и да пе би одговарала правној свести нашега народа.

КО ЈЕ ЈАЧИ У ПРАВУ СБОЈИНЕ НА НЕПОКРЕТНООТ да ли онај, који ита уредну тапију за доказ својине истога; или опај, коле ,је то право за исто ииање признато судском нресудом, која замењује тапију ! (један случај из полицијске нраксе) Случај, који ћемо у редовима овога чланка саопштити нашим читаоцима, јесте, у низу осталих, још један доказ више, да је већ једном настала крајња потреба, да се установе „баштинске књиге." Давно је то било — још 13. јула 1850. год. — како нам је Мин. Правде казало: »да ће, до установљења баштинских књига, |дакле привремено) имати ону исту важност судом потврђена тапија и друга уговорна писмена о преносу непокретног имања, коју ће имати и убаштинења; — па ево од тада прође 50 година, а баштинске књиге не добисмо. Нема спора, сваком иоле мисленом човеку јасна је ствар, од колике је важности за једну правно уређену државу и за њен и њених грађана јавни кредит то, кад се зна, да је у њој питање о својини непокретности сигурно и обезбеђено установом баштинских књига. Па ипак преко свега овога још ни данас, дакле у времену, кад је јаван и приватан живот заснован готово искључиво на кредиту, ни данас, велимо, нико озбиљно не мисли, да је ова установа баштинских књига данашњи насушни хлеб нашем како државном тако и приватном животу, и да треба приступити што пре остварењу њеном.