Branič

БРОЈ 1.

ОБРАЗОВАЊЕ НАРОДИЕ ОКУПШТИНЕ

СТР. 13.

не доказује да су исте по пропису биле пред иадлежиим министарством и тамо одбијене." Питање је било кренуто у Скупигшни, 24 јануара 1875, да ли ова одредба законска важи и за оне жалбе које се подносе противу власти због њених злоупотреба при изборима. Ако важи, онда би оваке жалбе требало прво поднети министру унутрашњих дела, па тек пошто бн их он одбио, могле би оне бити иоднете Скупштини. Скупштина је нашла да се члан 101 скупштинског пословника не односи на жалбе те врсте, јер (1) по члану 50 изборног закона скупштинског »такве жалбе може жалитељ неиосредно предати или послати Народној Скуиштини«, — и (2) само се оне жалбе подносе прво министру, па онда Скупштини, које је министар у стању задовољнти, а жалбе о којима је реч, министар није у стању задовољити, јер се њима захтева уништење једног нзбора, за шта је Скупштнна искључиво надлежна. Исто је тако било претресано у Скупштини и то пнтање, у којој је мери пријавни одбор дужан саслушати министра унутрашњих дела, или његовог повереника. Скупштина је, на захтев минпстра унутрашњих дела , одбила 16 јануара 1875 да решава о једном избору, о коме је тај одбор био поднео извештај, несаслушав министра. На основу овог прецедента, министар унутрашњих дела протестовао је 17 јануара 1880, што га пријавни одбор није био звао у своју средину. Овде је нужно учинити једну разлику. Неоспорно је да министар, кад год захте, мора бити саслушан од сваког одбора; његов повереник такође; ово им је право ујемчено Уставом (чл. 81). Али ствар није у томе, да ли министар мора бити саслушан, кад захтева, него је у томе, да ли мора бити саслушан и онда, кад то не захтева сам. Другим речима, да ли на пријавном одбору лежи дужност да својом иниг^ијативом тражи његово мишљење о изборима чију правилност оцењује? Кад је 16 јануара 1875 Скупштина нашла, да така дужност лежи на одбору, онда с'е у прилог овом схватању наводио члан 87 скупштинског пословнпка: »Кад год одбор нађе да каква молба или жалба заслужује призрења, или је намеран да други какав предлог влади учини, или да даде Скупштини мишљење, које нпје оагласно са владиним предлогом, он је дужан најпре позвати у своје састанке владиног иоверенива, овога усмене или писмене