Branič

БРОЈ 5 И 6.

НИЈЕ ЈАЧА ТАПИЈА

СТР. 531.

доказ својине као слабијег у праву, јер је пресуда донесена носле преноса тапије. Није нотребно какв"о велико правничко знање па да се увиди колико нелогичности и немогућности има у овим ретцима. Кад је већ Јованивић госиодар и држалац имања, онда је немогуће да Лукић за узме имање и иочне њиме самостално расиолагати. Двојица у исто време једно исто добро не могу да држе, и ако је држалац Јовановић, онда Лукић може само узнемиравати Јовановића у државини, а ни у ком случају да и он држи и располаже имањем. А и ако имање држи и расиолаже Лукић, онда Јовановић не може бити држалац истог имања. Не мање је чудновато, како је Лукић могао на основу једне овакве пресуде да заузме имање и њиме располаже поред господара и држаоца Јовановића! Ко му је то могао дозволити'?... Али случај постоји, бар тако нам је представљен и о њему се мора говорити као о свршеном Факту. Пре свега полиц. власт је у овоме случају погрешила, кад упућује Лукића на парницу противу Јовановића као слабијег у праву за то, што је пресуда доносена после издања тапије. Она не сме да се упушта у оцену доказа, јер на то има право само суд. Њена је дужност била да слабијег у праву, а код два појављена једнака права на исту ствар претпоставља се да је јачи онај који држи ствар, упути на парницу, а одржи постојеће ,стање ствари до расправе спорног питања, које ће пренети на судско земљиште. (в. §§. 201, 202, 208 и 223 грађ. закошша). Дакле, овде ко има државину тај је јачи у праву. Г. Карајрвановић налазећи да је рад полиц. власти правилан, упушта се у изналажење дубљих разлога за што је Лукић слабији у праву од Јовановића, па вели: »па не само то, што је пресуда донета доцније, него и за то, што је тапија и једини пуноважан доказ о својини непокретности т. ј. — о убаштињењу; међу тим пресуда представља само право, на основу којега се може тражити убаштињење, а никако и пуноважан доказ да се дотични и убаштинио; а друго и за то, што пресуда показује расправљен однос не између Јовановића и Лукића и т. д. (<