Branič

отр. 398.

б р а н и ч

број 5 и 6.

бити доказ за то, да је место по све тачно. Ми међу тим разумемо ово место овако: ара се дала већ; уговор, како писмени тако и усмени, треба закључити доцније; ара је пенална и служи као принудно средство, да би се предузела перфекција уговора, јер ако то не буде,' крива стран: губи њу. Уговор може бити писмен , или усмен; оба треба тек доцније закључити; као што партије могу изразити своју намеру — што још није довољно за перфекцију уговора —- односно писменог уговора, исто тако и усменог; оне се могу сложити за сад о том, да желе да закључе како усмени тако и писмени уговор тек доцније, да би документирали своју намеру (пристанак односно нечег што ће бити у будућностиI дају ару, која уз то треба да послужи и као принудно средство. Ово је бар смисао самог текста; и тек ако се овако разуме, т. ј. да се ара даје и уз писмени и усмени уговор који треба закључити, биће јасно за што се ту говори и о писменим и усменим уговорима, и ако се у почетку конституције говорило само о писменим; доцније ће се видети, да се исто то вели и на другим местима у согриз-у; ниге није говора о перфектном уговору већ о још несвршеном"), Нама се чини, да је ово место у кодексу по све јасно, да му коментара не треба. Мало другаче је са институцијама; оне су и дале а не управо баш кодекс повод овој контроверзи. У осталом сви признају, да се у институцијама понавља све оно, што је напред већ било речено у кодексу, само много краће, услед чега зар и нејасније. Текст гласи (пре се говорило о зспр1ига): »Па ^атеп хтрипе гесес1еге е18 соисесћтиз, шкј јат аггћагит пот1пе аНдшс! ^иегИ с1а1;ит: ћос еп1т зићаеси!;о, 81Уе 1П 8спрМ8-81\ г е 81пе зспрШ уепс1Шо се1ећга1;а ез^ 18 сји1 гесиза! ас1ипр1еге соп! га.с1 ши, 81 с{ихс1ет ет1;ог ез1, рег(1И, диос! с1есИ1;, 81 уего уепсШог, <1ир1ит гевиПиеге сотреПћиг, Исе1; п1ћИ 8ирег аггћ18 ехргеззит ез!«. (Дакле наређујемо да се може одустати некажњено, сем ако што ара није дата; чим се она дала, а куиовина 3 ') Чудновато је, да сви признају ару деналну уз иисмене још не свршене уговоре, а никако неће и уз усмене још несвршене; ако писмен уговор може Зити још несвршен, исто тако може п усмени; намеру своју можемо усмено изразити, а. њој може посде сдедовати како нисмени тако и усмени перФектан уговор; ово је бар јасно; па као што се ара може дати да документује намеру односно писменог будућег уговора, а што иста не ои могла и односно усменог будућег ?! Зар би то било што чудновато ? Сигурно не! Бар се у римском цраву то могло, то је у тексту речено.