Branič

КЊИШЕВНИ ШТЛЕД Менично Право наиисао г. Ђ. Карајовановић, адв. удешено за ђаке трговачке школе, слушаоце недељнопразничне школе трговачке омладине и све оне који се служе меницом. Београд 1901. Ако се у опште може предмет овако деликатне и суптилне правне природе писати популарним језиком, то је г. Ђ. Карајовановић постигао онај максимални резултат, који се да постићи. Природа је самог предмета врло Фина и тражи велику пажњу тачности и опредељивост најстрожију. Менично је право по себи сувише сувопарно и захтева опет сву пажњу од оног који хоће да се упозна с њиме, па ма и у основним начелима његовим, да проучавајући га не скрене ни за један моменат своју пажњу на другу страну. Кад се овај предмет добио у овој Форми онда он два пута добива. Прво што се може лако читати но друго што и ако је предмет сам сувопаран ипак може се са пажњом прећи до краја. Г. Карајовановић по намењеном циљу није ни имао намеру да обради овај предмет у строго научном правцу, па се с тога и чувао да не улази у детаљнија излагања, и остао је веран своме истакнутом начелу до краја; тако да ова књига може потпуно одговорити постављеном циљу. По моме мишљењу, ја бих учинио једну малу примедбу г. Карајовановићу, држим да се могло избећи и наводи у подвојеним мишљењима при снорним питањима, која г. писац није требао да уноси у ову књигу којој је циљ да остане као уџбеник. Писац је са свим могао узети једно мишљење које одговара строго нашем праву и њега утврдити, тако да читалац нема потребе да се колеба. Њему је нужно да зна оно, што је тачно, а остало се увек оставља стручним лицима, Кад је књига већ намењена нестручним лицима, онда се држим могло избећи и ово.