Branič

БРОЈ 9. ОПАСКЕ НА НАЦРТ ЗАКОНА О АДВОКАТИМА СТР. 721.

кат онај, који ужива државну иенсију, као што је то било предвиђено и у иројекту зак. о адвокатима усвојеном на скупу адвоката 22 јула 1887 год., при чијем су претресу учествовали и наши највиђеннји правници. 8 * Док се тако с једне стране, ради што веће утакмице у адвокатури, допушта чак и пенсионерима да узму учешћа у њој, дотле се с друге стране чине сметње и препреке да у тај ред уђу и тој се проФесији нскључиво посвете млађе снаге и радници. Прилике модернога друштва захтевају да адвокатура буде нарочити позив, коме ће се носветити само они, који хоће да у њему нађу своје стално занимање, да ту проведу свој живот. Јер само тако и адвокатура, као и свака друга проФесија или занат, по природи свакога сталног занпмања, може напредовати, развијати се и достићи ону висину, којој тежи све у правилно уређеној друштвеној заједници. Само тако и на тај начин моћи ће тај ред, коме се поверавају најсветија грађанска права: живот, слобода, част и имање, одговорити своме узвишеном позиву. Дилетантизам није нити може бити идеал модернога друштва. Дужност је с тога законодавца да иде на руку томе и олакшава искључиво посвећпвање томе позиву, а не да ставља бране, које га чине неприступачним. Ево шта вели чл. 4: „Право ступања у адвокатски ред може добити онај, који испуни ове услове: .••••••• 2. да је навршио 28-му годину; 7. да је после овршених правних наука служио четнри године у државним судовима или у војно-судској струци или практиковао код адвоката у Србији; или на свима тим местима свега пет година." Пре свега једна стилистичка погрешка. Ко испуни услове предвиђене у чл. 4., вели се, може добити ираво на адвокатски ред. Из чега би излазило да то и не мора увек бити. Дакле, и ако се испуне сви услови ипак да се то нраво не мора добити! То није нити може бити намера законодавца. А та игра речи често мења вољу

8 »Бранич« за 1887 год. — Овај нацрт и није ништа друго до препис тога нројекта са мал.им модиФикацијама н донунама.