Branič

стр . 724.

б р а н и ч

број 9.

вици устројен. Дакле и са тога разлога није овај покушај оправдан, јер и он иде у прилог нашем мишљењу. Нема разлога ни за повећање праксе на 5 година за оне, који то време не проведу стално било код адвоката, у суду или војно-судској струци, већ у оба или сва три места. Јер налазимо да се тиме стиче боља пракса упознавањем са разноврсним пословима и примерима, па је с тога и неоправдано ово отежавање положаја таквих кандидата. Чл. 32: »Одсуство приправника, дуже од 8 дана, и кад почне и кад нрестане, дужан је адвокат пријавити председнику суда, што ће се на записнику пријаве забележити. Одсуство због болести или иначе дуже од два месеца у једној години неће се рачунати у праксу." С правом се мора сваки запитати: зашто то одсуство не треба урачунати само адвокатским приправницима, тј. онима који праксу за адвокатуру теку код адвоката, (в. чл. 28.), а другим кандидатима рачунати? То је очита неправда, јер и они кандидати из суда или војно-судске струке одсуствују иа чак и по годину дана. Откуда ова привилегија кандидатима из суда и војносудске струке? Свакако то је омашка, погрешка, коју треба исправити. Поред тога нејасна је стилизација односно тога неурачунавања. Да ли се одсуство дуже од два месеца разуме кад је исто непрекидно, или се рачуна збир целокупнога одсуства уведеног у записник. Да би се избегла двосмисленост треба боље то прецизирати. То су наше опаске на овај нацрт које смо изнели, дубоко уверени да без тих модиФикација овај закон не би одговорио намењеном циљу, јер би био управљен пре нротив самога тог реда, но у корист његовог положаја.

М. Лазаревић..