Branič

I

ПРАВО МАЊИНЕ од ДР. ТоОРЂА ЈЕЛИНЕКА ПРОФЕСОРА ПРАВА НА ХАЈДЕ.1БЕРШКОМ УНИВЕРСИТЕТУ

Право мањине, особито ако се појам »права« не узме у строго правном смислу, него у ширем политичком значењу, тема је од тако великог обима, да материју, коју овде намеравам разрадити, морамо тачно омеђиги. Исцрпсти је свестрано, већ је и с тога немогућно, што сва историјска грађа, коју нам на овом месту треба прегледати, није ни издалека прикупљена. Што већина има превласт свуда где се решава, било то при изборима, било у законодавству или у управним и судећим колегијама, изгледа нам данас толико разумљиво да није потребно упуштати се у ближе доказивање. Па ипак није правило, да већина одлучује, баш тако само по себи, разумљиво. Напротив, оно има, као и свако правно правило, своју историју и то врло замршену. О његовом постанку могу се изнети само претпоставке, из којих већином излази, да је оно стало на место неодређене борбе, или да се у одлуци већине видео Божји суд. Демократије старога века познавале су и то правило и развиле га на разне начине, признавајући, при том често, права мањина. Но средњевековно друштво прихватило га је понајлак и са резервом. Да двојица а ргшп треба да вреде више од једнога, противило се снажном осећају индивидуалитета, којим се нарочито одликоваху германски народи. Кад је одважан човек у отвореној борби могао надвладати петорицу, зашто би се он онда на скупу морао да приклања већини. Због тога у средњевековним сталешким скупштинама и налазимо често правило, да одлучује рага за пгот а не рагз тагог, или, да