Branič

број 10-12.

право мањине

стр. 917.

Сћг. ЛУо1ГГ најодлучније је нагласио, да су основни закони поставили границе законодавној власти преко којих она не сме прећи. Њих може да измени само владалац и народна целина. Од ученика \\'оШ-ових нарочито се Е. с1е ЛУаГ1;е1 опширно бавио тим проблемом. Он до душе даје народу потпуну слободу, да устав мења по вољи одлукама већине, али не признаје већини право, да такву одлуку намеће мањини. Ако се мањина не покори одлуци већине, то она може без икакве препреке да напусти државу п на другом месту оснује нову заједницу. Пајважније су Русовљеве дедукције. Он се враћа ћ/оске-овом правилу, да већина обвезује мањину првобитним, једногласно закљученим, уговором, али опажа и сам огромну провалију која то тврђење дели од правила, које је онако енергнчно брани, а по коме сваки у држави мора бити слободан, те се с тога само својој властитој вољи мора покоравати. Ту суиротност решава он софистички : да се онај, који је при народном гласању остао у мањини, преварио у садржини уо1оп1е депегаГе која управо представља суштину његове воље. Вол>а већине садржи увек у себи праву, општу вољу, на чијем стварању суделује својим гласом и онај који је противног Мишљења. Но он сам осећа опасност ове дедукције, јер препоручује, да се јачина већине, потребне за одлучивање, одреди према важности и хитности самога предмета. Али мањинама никад није иотребна заштита, јер Иоивзеаи сматра, да се не може замислити, да би општа воља намерно ишла на то да оштети појединца. Сва ова разматрања чисто су академске природе. Где је било устава, где тих основних закона, који би се моглн мењати вољом већине или вољом свију? Зацело их је онда било врло мало на континенту. Практички значај добила је цела ова наука далеко од оног места на коме је постала, и то с оне стране Океана, у Америци. Али се овде морамо за мало натраг вратити. Оне енглеске револуционарне науке о једногласном друштвеном уговору, као темељу на коме постоји држава, нашле су чудновато остварење у британским насеобинама у Америци. Кад се тамо упутише насељеници из отаџбине, држаху за природно да закључе свечане уговоре о насељавању, које потписаше сви мужеви, како за своју

59*