Branič

стр. 844.

б р а н и ч

врој 10-12.

Ови би изузетци били довољни да оправдају у практичној домени права разлику, коју постављамо између категорије корисног, коју представљају интереси, постали из позитивних услова живота, и категорије праведног, образоване из осећања и веровања, која су се утврдила у друштвеној свести. Питања о постанку, па ма какву важност да имају за моралисту и ФилосоФа, не намећу се законодавцу и јуристи, који сву објективност идеја о правди изводе из њиховог присуства у општој свести. Оно што одликује ове идеје у нашим очнма, и са гледишта историје и права јесу њихови особени карактери, а мање њихов први извор. Ако није допуштено свести их све на један општи и апстрактан принцип, можемо бар прецпзовати и деФинисати њихове најкарактеристичније црте. Главни знаци по којима их можемо најбоље познати јесу: њихов степен извесности и општости, по коме нам се појављују као безусловне и апсолутне истине, независне од случајности Факта; величина и сила интереса, које штите ове идеје, и интензитет осећања, на које се односе, која чине те се не добијају само интелектуално, већ се опажају и утврђују у свести у двојаком облику, осећања и веровања и тако су, у исто време, интелектуалне истине, права стања свести; отуда следује да оне повлаче строжу дужност вршења, обавезу која је, или може да буде, потреба, а не само чиста корист, саобразносг циљу, проста погодба. Заиста из тога се види, зашто можемо, и треба легитимно да говоримо, по нашем мишљењу, о свести, кад је реч о таквим идејама. Готово за све право држало се, у почетку друштава, да има божански извор. Идеје о правди, последње су изгубиле ово порекло, поставши у неку руку метаФизичка суштаства, која изгледа да су се утврдила задуго време. Али модерна мисао, одузимљући овај двојаки атрибут овим идејама, ствара још од ових идеја једну оделпту категорију, између оних, које служе да регулишу и гарантују друштвени живот. И то је с разлогом. Да ли ће стање цивилизације, кад иста дође на виши степен позитивности, одузети овим идејама апсолутан, бар привидан карактер, који имају, и елеменат, који их диже на тако велики ступањ? То не мислимо и не изгледа баш да тај резултат треба желети. Јер безусло-