Branič

овде, да се као етиолошки фактор сваке симулаци.је не јавља душевна боласт сама по себи, већ као непосредна жеља да се избегне ааслужена кривична осуда. Кад иреступпику гроаи тамница или цринудан рад, и он у опште према раду осећа наодољиву одвратност, онда се за њега јавља као чисто животно иитање: како да иабегне судбу, која му иредстоји. Полазећи од те тел»;ње, он иотпуно правилно види јединственп палаз аа себе из таковог положаја у симулацијп; а пошто по тамничним традицијама зла да симулација често у томе и успе, њ ј п пр .бегава. Што се тиче потпуно здравпх, нормалиих људп, они бивају спмулантнма само у вео 1г а ретким случајевима.. Ки никада ни.је бпо у луднпци осећа обично, при помисли на њу, страх много већи од онога који му улива тамнични затвор. У ошпте, ако се такви симулантп и иаиђу у пракси, они су готов > искључиво међу рецидивистима, којпма прети појачана казна и којп су се већ упознали са тамничним поретком, претпостављајући тамничном затвору мирно боравиштс у оолници за душевне болести. У погледу питања: колико је у опште теже или лакше ухватпти спмуланта, разилазе се мпшљеља специјалисга. Већина психијатра држи се тога погледа, да то не може задати никаквих озбпљнпх тешкоћа искусном лекару, нопгго симуланту, да би га довео у заблуду, треба владати не само пространич познавањима из исихијатрије, него уз то још треба и да је умешан глумац: одиста, њему ваља одигравати своју улогу не пред лаиком, који се ништа не разуме у тпм стварима, већ пред специјалистом, коме није тетпк» скипути маску варалици. И то тако и бива кад иреступник симулира такву душевну болест, која се карактерише јаким нервозним узбуђењем, неуздржљивим говором, честим халуцпнацијама. Такве симуланте, свакојако, није тешко ухватити. Али вештији из броја њихова, обично, одлично знају коју им је болест тешко извести, коју, на против, лако. И они већим де^ом прпбегавају симулирању оних болести, чије се одлике изражавају у угушеном стању духа, пошто је тада могуће задовољити се чисто негативним начином радњп. Само новајлије изигравају бесне, клате се без циља. Људи, пак, искусаији ограхшчавају се просто на мирне будалаштине, својски се трудећи да избегну какве вшне или маље одређене радње, како не би дали по .од сумњи. И тада открити симуланта бива некада веома тешко чак и за најискусније лекаре. Заједно с тим, никако није могуће признати исправним тврђење теоретичара, као да је симулацију већ и по томе лако распознати, што симулант никада није кадар потпунце репродуковати слику болести у свима њеним типичним појединостима. Не треба