Branič

108

Б Р А Н II Ч

вилан поглед. Дајици, пак, у већини случајева позитивно су уверени да се симулација и болест налазе свагда у одношају чисте противности, — другим речима, да симулант, већ и по томе, што се претвара да је болестан, мора бити здрав човек. У ствари не бива тако: и симулант може бити обхрван каквом год душевном болешћу, — макар, на послетку, не баш оном истом, коју симулира. Ето за што најновији правац у науцп тражи да лекар, који испитује сумњива болесника, уверившн се да се овиј претвара, одмах иосле тога поставл сеои иитање и одговори на њега: да ли тај сумњиви болесник не пати од друге какве болести, мимо оне коју је на себе узео. Интересантно је, да је могућност сличног поклапања болести и нретварања ириметио јол Сервантес, у његовом славном „ДонКихоту." На име, Сервантес, иричајући како је Дор-Кихоту изненада дошла у главу мпсао да се угледа на Роланда н да даде својој Дулчинејн необориви доказ оне дубоке љубави, коју му је она улила, нагони га да се обрати Санчи са следећлм, у највећем степену карактерпстичнпм речима: „Нисам ли ја теби говорио, Санчо, да сам се решио подражавати пе само Амадису у његовом љубавном оча.јању и меланхоличним < ањаријнма, нег-о, такође, чак и силном Роланду ? И ма да нисам намеран чинити све оне лудорије, какве је он чинио, ипак, учинпћу, по могућ ностп, најважније од њих." Сад је у науци, готово, коначно, утврђено, да лица, обхрвана поједипим психичким болестима, веома често подражавају симптомима какве год друге душевне болести. Што се тиче саме спмуланије, најбољи научарски ауторитетн данас признају готово као несумњпво, да се људн потпуно здрави претварају као душевно-болесни само у крајње ретким случајевима, и да је у опште, појава симулације могућа не друкче, него на земљишту певропатолошких растројстава, наклоности душевним побољевањима и физичког дегенерисања. Неки, пак. франиуски лекари иду још даље, и ослањајући се на многа статпстичка дата, доказују, да са свака симулацпја психичкога растројства јавља као несумњив пред-знак душевне болести, коју човек фактички у себи има. Да ли је потребно говорити, каква се интересантпа, а често и замршена слнка добија, кад индивидуум, који се налази у ненормалном пспхичком стању, симулира још и савршено страну му пслхичку болест, и како се некада лако, под утицајем тежње ухватити га у спмулацији, — често чак доста невештој, — превид I оно фактичко душевно растројство, од кога он у самој ствари страда. Да би се избегли сви неспоразуми, вал>а, ипак, напоменутп