Branič

116

БРАНИЧ

које он песннчки ствара, опако исто као шго и све велико и чудновато у њему ствара. Ако Ои, дакле, ову тезу сматрали за пстиниту, онда су драматичари највећи латентни злочинци међ другим песницима, а Шекспир највећи латентни злочинац међ драматичарима. И с тога је нознати правник и професор на правном факултету берлинског унпверзптета Др. Јосиф Колер, ппсац чувене „Историје италијанског кривичног права" само извукао тачне конзеквенце, када је у своме скроз фином и духовитом спису довео Шекспира пред форум јуриспруденције. Колер, пак, у својим закључцима иде и даље: он узима на се не само у улогу песниковог тужиоца, већ п браниоца. Колер је у сппсу, чијп наслов горе исписасмо: „Тиаови злочинаца у Шекспировим драмама" поједипе еманације Шекспирове злочиначке прпроде диференцирао по научно одељенпм групама и оштром анализом дошао је, да је „крив" најјача реч, којом је песник симболички инкорпорирао мрачне и тајанствене наклоности његовог душевног лшвота. Колер делп Шекспирове злочинце у „злочинце са социјалним бићем, т.ј. такве, код којих је, било насле .ством или васпптањем осећај друштвеног поретка, осећај савесги — пре или после пзвршеног дела, — јошжив; и „злочице без гриже савести", у које он разуме оне, који пате од тога1 шзашћу и тпме .у извесној мери стоје ваи социјалне одговорности. — У прву групу, по њему долазе злочинци из страсти: такви, којима нека спољна прилика или јака осетљивост даје повода, да се у њима створп осећај коме пе мог у на супрот стати (Магбет, и у неколико Ричард Ш.) т,аље и такви који из алтруистичког и фанатичког нагона пос.тају убице (Брут и Касије); и на послетку такви, у чпјо.ј ирироди о злочину није могло бити ни речи, као код Отела, код кога само ђаволска сугестија, погрешно схватање околаости и на послетку његов афрички темпераменат постају „узроцима гедпог недела, којп далеко и ван његова карактера лежи. — У групу з чочинаца, који пате од тога1 тзашћу броји Колер Јага, Едмунда у „Лиру" и варалицу Када, у „Хенрику VI". Све с,у ове анализе вапредно занимљиве и ако не псцрпне. Код неких описаних каракгера, могло би се још што шта навести, и ако је само дело важно не само за представљаче већ и за криминалисте. К. Вег Е и 1\ уш '1 ете8 Сћеск^езекез, уоп 1) г . А1ехап(1ег НаГавб, УЈсесћгес1ог с!ег кош§1. ип§аг. Рое^зрагказбе, 8екИоп8га№. — ВпДаребћ 1903. Валшост и значај, коју има чек у данатпњој трговини, покренуло је и мађарског министра правде за израду мађарског