Branič

оцене иприкази

115

При томе добро, велпких маса мора бити звезда водиља, а пошто то добро може бити сигурно тек кад се укине приватна својина, мора се баш с тога прићи социјализму. На месту природног права исторпског постанка мора ступити рефлектирајуће нрадо, и такво схватање пружа Менгеру нокушај, да оцрта контуре будућег права будуће државе. Са Марксом можете још и иолемисати, али је са Менгером то немогуће. Јер шта он вели и шта очекује? Дан када ће већика становништва будуће државе желети будућу др.каву. То је баш као ооо; кад хоће неко из куће да изиђе, он ће и изићи. Код Менгера је воља све и сва, почетак и крај. М. Вотешко СгЈигаИ: II. Р1ау1о. — 495. стр. МДапо, 01псо НоерИ еДћоге 1903. Ова би се књига могла назвати репе^ торијумом свега што је до данас нагшсачо о плагијааиша и о осталом што с плагијатима у вези стоји. Почиње се с пЛагијатама двојице угледних италијанских писаца (Едмонда де Амичиса п Габријела д' Анунција) па се онда ирелази на дефиницпју плагијата, којих има безброја п разноликих. Нарочито су интересантне дебате на разним, литерарним, интернационалним конгреспма, цитати из законодавстава разних културнпх земаља о литерарној својппп као и саошнтења н пзводи разна и страна у корист плагијата; нарочито, у овоме се дел.у оштро крптикује и плагијат се карактершне као злочин против својине и захтева да се најоштрије казни. Сем лптерарног плагијата овога може бити и у музнцп као и сликарству. Поред теориског-јуристпчког разлагања, књига је пуца п интересантнпх анекдота пз италијанске и францускс лп тературе, те је лектира ове књиге у толико забавнија — § УегђгесћехЧуреп ш 8ћаке8реаге'8 Огатеп уоп рго!'. Ог. ЛохеС Коћ1ег — Уег1а§ 0№о Б18пег, Вег1ш 1903. Један «д великих драматичара неком нриликом рекаоје, да је немогуће створити лсиве трагичне гшјаве, ако и сам песник нема 1 ешто мало од њихова карактера. Ако би то заиста био случај, онда бп Ломброзова теорија о вези која посТоји између ђенија и лудила и ђенија и злочинца нашла одмах свога оправдања. Сви они зли инстинкти, који се по тој науцп налазе у латентном стању како код ђенија тако и код злочинаца, — траже да оживе и да се ослободе; и док правом злочинцу сама сресгва помажу, да се нагон, који у њему спава пробуди, тако да убиства и разбојништва — ма како то парадоксно да изгледа, — чине да злочпнац да одушке души својој, — ђеније за то има уобразиљу и он излива све зло, које у њему кипти, сав отров у оно биће 8*