Branič

Отуда је доишо да је ово пнтање бнло нзнесено нред ошпту седницу Касациоиог Суда, те је она донела по њему начелно решење. А видн се, да ни у општој седници није ствар лако ишла. Мишљења су се поделила. Дошло је до мишљења већине н до мишљ ења м а њ и н е. * По мишљењу касационе већине, интерес застарева за три године, без разлике је ли интабулисап или не. Тако и јесте. Сам(. разлози, који су за то мишљење датн, нити су довољни, нити су правничкн, нити су такви, какви приличе највишем суду. „Кад § 928. д. грађ. закоиика, у колико се застарелости интереса тиче, износи опште наређење: „да потраживање годишњих интереса на иозајмљене капитале, застарева за три године од дана како их је требало платити" — неправећи при томе разлику да ли је ингерес интабулисан или не — онда се овај пропис има и разумети тако, да неплаћени годишњи интерес, био он интабулисан или не, застарева за три године од кад га је требало платити; те по томе, да се и питање о застарелости интабулисаног интереса по овоме пропису ценити има", Ето то је управо све, чимз казује своје мишљење касациона већина. II као што се одатле види, сав је разлог касационе већине за такв > њено мишљење у томе: што закон не прави разлике, да ли је интерес интабулиеан или не! То је управ > и нешто внше него недовољан разлог за оно за што овде ваља разлог датд. -Јер н нз таког разлога касационе већнне излази: као да закон само код интереса, одређујућнму застарелост, ие црави разлику је ли ннтерес интабулисан или не.јА као да иначе, код других неких послова, кад им одређује застарелост, закон разлику прави, и као да се у опште правио н може по томе разлика правити. Може, као по том мишљзњу касационе већине, и то бити: да право једно застарева за неко одређено му за то време, ако је необезбеђено или неинтабулисано а ако је обезбеђено, н нарочите ако је интабулисано, онда — не! Пре свега, кад стојимо иред чијпм тврђењем, да неке ствари због нечега, ваља или не ваља разликовати, тешко да ће кад против тога моћи бити какав разлог само то, ако се на тврђење одговорн: да закон те ствари ие разликује, или да закон те ствари разликује. Правп разлог у таким приттикама бнће управо оно, игго д оказује 'и утврђује: зашто те ствари, о којимх је реч, закон разликује или не разликује. Иначе, ако би у таким приликама бнло довољно казати само, да закоп то разликује или да не разликује.