Branič

Б Р Л Н II Ч

исшшшање треба да обухвати иређашњи живот падајућег у поврат, његово васпитање, аараду, дупгевно и телес.по здравље, па свакако и учињена злочинства, пздржане казне. У сумњи вал.а рзшити у корист оптуженика. Швајцарски пројект тражи да увећа гарантију за оптуженог тпме, што суду даје само право предлога, а одлука о потреби чувања личности оставља се нарочито за то постављеној колеглалној централној власти. Без судског предлога чување (Уегууаћгпп§') иема места тако, да чување у сваком случају почива на сагласности суда и власти за чување. Ово чување пма и ту одлику, што решавајућа власт неће бити састављена из људи искључиво навикли „да решавају случајеве", већ из људи разног положаја, који су богатим искуством у стању да расуђују злочиначке природе. Они, којп се чувају (сћз Уегууаћгћеп), морају бити потпуио одвојени од осуђених на казну слободе, и то не само зидовима и вратима. Чување се мора вршнти у засебној згради. Тако ће се казнепи заводи опростити својих сталних обитаваоца, којн су се били навикли да се поново тамо враћају и који су се.помирили са свој 1М судбипом. Овпстални обитаваоци казненог затзора утичу врло неповољно на нове у казненим заводима, с којима су често заједно не само при раду већ такође и ноћу. Утицај стално падај.ућих у иоврат дејствује на све становништво једног казнеиог завода формално пустошећи. Отуда се објашњује што по нек I кажњеник у казненом заводу добија наклоност за злочинство. Чувањем учиниће се класа сталних злочпнаца бар за неко време бештетном. Предложено је, да се стално падајући у поврат (повратпици?) доживотно чувају, и овоме се предлогу не може оспорити извесна оправданост. Швајцарски пројект не иде тако далеко; ои одређује време чувања од 10 до 20 год., а оставља власти за чување (Vег\\ - аћпт^8ћећбгс1 е), да она у обиму ове границе у сваком случају стално одреди трајање чувања. По истеку 5 г. дозвољен је под извесним прздпоотавкама превремен отпуст. Ако се чување увек ноново падајућих у поврат уведе само и у свом малом обиму, то ће оно знатно смањити број злочинаца. Кад се они, који се за сада по кратком ирекиду опет враћају у казнене заводе, нарочито „непоправими" лонови, разбојници, варалице п м »рални здочпнци, једном учине нешкодљивим, биће сиречеии да сами чине злочинства и да друге упућују и наводе. Кад се после 10, 12, 15 или 20 год. пусте испод чувања, изгубили су везу с негдашњим друговима, пристигао је нов нараштај, и онп су сами заморним радом постали други људи. Може се очекивати, да већина отпуштених из таквог завода неће или неће моћи предузети злочиначку делателност.