Branič

Ж Е Н А Н Л С У Д У

црта стоји у њеној свести негда вшпе иого у човека, али чснгће ншке. То се нарочито опажа тамо, где нојмови о добру и злу, стварно, нису строго одвојени, илл у оним случајевима, кад се оштећена личност не јавља јасном, конкретиом, као н.пр., држава. којој је жена, с пуно наивиости, свесна, да не чиии нпкакво ало готова да наиесе, какву год хоћете штету: да не плати царииу и друге дажбине, и т. д. Грос нрича интербсантан случај, који сведочн о лакоиисленом одношају жене ка строгој закрннтости: „Једна богата и уважена удовица иосадила је дуж целе ограде својега врта читав ред јабланова, цримакнутих узасаму ограду њена суседа. На моје питање, какву је цел» она, ири том, имала у виду, после дуглх пзговора, прлзиала .је, најпосле, да је то учинила за то, што, премда јаблан полагано расте у висину, његово дебло и корен брзо се шири, те ће неприметно помицати ограду њеиа суседа, и, на тај начин, кроз двадесет година, заузеће у њену корист макар и најмањи педал, земл.е," У ошпте, склоност за мала недопуштена дела из користољубл,а веома .је развијена у жеие: ио негда, она не излази из граница ситних свакодневних нечасности, само због одсутиости случаја н повода за какво круиније недопуштено. дело С обзиром нато, Грос саветује судском иследнику, да се, прп истрази, поводом каквог већ,ег кривичног дела, које је изврпшла жена, не ограничава самоиа испитивање његових најближих околности, него да уђе и у прошлост те жеие, и истшта, да ли оиа није показивала наклоност за ситније иреваре п варања. Ако је доказано, да је она извршила такве ма и ништавне иреваре у својој прошлости, онда је и њена кривица у дотичном већем кривичиом делу више иего вероватиа. Интересантно је Гросово мишљење о двама најважнијим факторима, који управљају женском душом и вољом: — о љубави п мржњи. У љубавн се обичпо крију одлучии моменти, којижену покрећу иа ову или ону радњу, али „одредити, какви су, на име, ти моменти", вели Грос, „ми нисмо у стању. Ми смо дужни проиратити све ситнице и поједппости њенога дневнога живота, и, ако и после тога дело остаие иеобјашњено, то нам онда треба рећи заједно са Стендалем: „Роиг согпргепгГге сеИе раз810и.... II 1аи(, раг1ег сопнпе сГнне таћиће". Прн недовољности, иак, л тога објашиења ми морамо рећи, каои Италијанцн : „Г/ашоге е ип са8(ј1§о <и Охо" — Љубав тоје казна божја." — Прн свем том, суднје никада не треба да забораве, да, ко нпје л.убоморан, тај не л»уби". Психологија љубоморе у жене друкчија је него ли у човека. Лепо формулира ту особиту психологију Хајзингер!: „Човек

1 Неизш^ег: ОгипЛпаа Лег рћувЈвсћеп игк! рзуЈпасћеп Ап4ћгоро1од1е.