Branič
36
В Р А Н II Ч
који искључују урачуњивост, мора уједно казати и шта он (закон) разуме под нормалним условима урачуњивости, и то из следећих разлога. Психопатологија нас учи, да разни облици душевног поремећаја не могу да се сведу на просте, строго одређене облике, са општом карактеристиком за све случајеве. Често пута се под једним и истим термином вештачки спајају разна абнормна стања, и има таквих облика душевног поремећаја, која се од стања душевног здравља могу разликовати једино на основу личног испитивања свих околности конкретног случаја (тога! тзаш1:у). С тога би закон требао да у место побрајања нарочитих облика наведе групу душевних поремећаја, квалификујући их као „болесан поремећај душевне радње." Има облика таквих поремећаја, који не повлаче за собом безусловно неурачуњивост; има разних ступања душевне болести, који различно утичу на питање о урачуњивости. Често пута вештак изјављује, да није у стању да да позитивно мишљење о постојању душевне болести. Ако се још узме у оазир, да се у чл. 36. (руског пројекта) говори о „недовЈљном умном развићу" и о „несвесном стању" као основима неурачуњивости, и да у ова стања спадају разна психолошка и патолошка стања, као: афекат, глуво-немост, пијанство, у којима су могући разни ступњи, онда је одвећ јасна потреба психолошког или правничког критеријума. Овај критеријум даје судији чврст ослонац за решавање у свима случајевима, па и у онима, који су за вештака сумњиви, и дозвољава поделу рада између вештака и суда. А пошто свака подела рада претпоставља његово доцније спајање, то и сједињење медицинског и правничког критеријума дају темељ, на коме вештаци и суд могу, на основу заједничког рада, изрећи своју одлуку. Па баш и када правнички критеријум није изречно унесен у закон, он се подразумева, јер је питање о урачуњивости правничко питање, и што суд не може изрећи своју пресуду без решења питања о кривици, т. ј. да ли се дело може учиниоцу у кривицу приписати." И из мишљења научара, који су за то, да се у законску одредбу о урачуњивости унесе искључиво