Branič

42

Б Р А Н II Ч

чају законодавац узима за критеријум свест и разум, а не слободну вољу. Као што се из изложенога види, немачки кривични законик није такође рационално решио питање о урачуњивдсти. Да видимо сада, како је ово питање схватио аустријски законодавац. У § 2. ауст. крив. зак., који обухвата случајеве неурачуњивости, не даје се дефиниција о томе, већ се просто наводе основи, који искључују злу намеру. Ти основи су: а) ако је учинилац био лишен уиотребе разума; б) ако је дело извршено у време наизменичне поремећености разума, за време њеног трајања; или в) у потпуној напитости, ако ова није потекла у намери за извршење злочина (§ 236 и 523), или у случају каквог другог помућења свесш, у коме учинилац није био свестан своје радње; г) ако учинилац још није навршио четрнаесту годину (§ § 237. и 269); д) ако је дело учињено у таквој заблуди, услед које се није могло предвидети крив. дело; е) ако је зло произишло случајно, услед нехата или незнања последица предузете радње; ж) ако је дело учињено услед неодољиве принуде или у праведној нужној одбрани. Аустријски законодавац, као што се види претпоставио је систем побрајања основа, који искључују урачуњивост, или, како он вели, злу намеру, те није ни давао дефиницију урачуњивости. Сем тога, § 2. аустр. крив. зак. наводи и случајеве који не спадају у основе неурачуњивости, као што је случај у тач. 2 и ж. Неодољива принуда и праведна нужна одбрана нису случајеви неурачуњивости, већ основи, који извињују казну. А што се тиче тач. г и то није случај праве неурачуњивости, већ спада у тако звану смањену урачуњивост, о којој ћемо говорити у идућем одељку. Поред свега овог не може се казати, да је овај начин побрајања случајева неурачуњивости лошији од постављања законске дефиниције. Напротив, овај начин