Branič

172

Б Р А Н II Ч

II. Појам хотичности је, као што то Меркел с правом карактерише, у погледу.етичком и правном без икакве фарбе; добра дела могу се онако исто хотично извршити као и зла. Извесно кривично дело има се узети као хотично, ако је учинилац истог у моменту извршења ове карактерне знаке његове појмио и желео. У појам хотичности долази још и свест у погледу противуправности једног таквог делања. 8 ) III. Хтети и желети морају се разликовати; не може се нешто хтети желети, што се није у стању остварити; поље на коме се хотење распростире је врло променљиво, зависи све од снаге дотичне индивидуе и могућности, да се иста стави у службу спољне природе. Ја хоћу данас да путујем, постанем ли сакат, то се онда то моје путовање мора из области моје воље, мога хотења издвојити. Такође не могу ја нешто да нећу, када то не лежи у области. Ја не могу мога непријатеља са овога света смаћи, ако га наговорим, да се подухвати каквог дугог пута, у очекивању, да ће на истоме крај своме животу наћи, јер моменти, од којих ова последица зависи, не леже у кругу моје делателности. IV. Од хотичности мора да се разликује намгра као воља управљена на извесну последицу. Намера садржи у себи преставу и потврду последица која се има путем унутрашњег покрета — унутрашње делателности (активитета) остварити. Разлика између хотичности и намере је релативна; учинилац хотично жели известан моменат каквога дела, који стоји у одношају наспрам других који се као намеравани означити могу. Крајна тачка дотичне врсте дела је активитет унутарња делателност извесне индивидуе а који се у самој ствари као главни моменат сматрати има; рефлектирајући у свести учиниочевој, ова се крајна тачка дотичне врсте дела зове мотив, повод или узрок истога. При оживотварењу намераваног дела изгледа овај моменат као последњи који у психичком процесу душе учиниочеве први беше. Ко се подухвати извесног пута, у намери, да свога пријатеља види, томе је његово делање опредељено самим тим виђењем, односно ра-

8 ) Са овим нгће да се тврди, да злочинац тог хотичног дела, мора у исто време поред жељене противуправне последице још да жели, да иста правну поврецу изазове. Учинилац извеснег дела врши исто хотично, ако увиђа, да је исто узрок последици. Овако хотично дглање је од правне важности услед тога што злочинацзна, да је исто прошвуправно ; према овоме, воља се учиниочева односи једино на дело, односно његову последицу; противуправна воља је пак у друштву сазнања што се тиче одношаја између дотичног дела и правних прописа.