Branič

214

Б Р А Н II Ч

овоме делу имања не буде никаква отежања ни ограничења. Законодавац је у горњем пропису законским утврдио количину (квоту) онога дела, који мора овлашћенима на закони део остати. Закони је део, дакле, половина онога дела наслеђа, који би наследнику остао, да тестамента покојниковог није било, како то наш законодавац у § 477. гр. зак. вели, што значи: закони је део половина интестатског наследног дела. Законодавац је, најзад у § 477. гр. зак. одредио тачно и лица, која су овлашћена на закони део. По томе наређењу законском, то су само мушка деца покојникова, а ако мушке нема, онда женска. Нико други: ни удаљенији сродници као унуци, ни родитељи покојникови, ни браћа и сестре, па ни брачни супруг нису овлашћени на закони део. Овим наш законодавац отступа и од римског права, и од немачког и аустријског гр. законика, који је изворник нашем грађ. законику. Узрок му је, за овако наређење, свакојако у томе, што је овим хтео, да сггречи сувишно делење непокретног имање. Наш законодавац, по угледу на аустријски грађ. зак. одредио је у § 480 грађ. зак. извесне узроке, са којих је опоручитељ овлашћен, да своје наследнике овлашћене на закони део, лиши тога права. Ово тестатор, да учини, мора изрично у тестаменту или кодицилу, да назначи основ, са кога лишава наследника право на закони део — § 481. гр. зак. По себи се разуме, да тестатор ово мора да учини у пуноважним тестаменту или кодицилу, јер ако не би тестаменат или кодицил по форми одговарао закону и као такав оглашен био за ништаван, он би био ништаван у целом свом обиму, дакле, и у погледу наведеног основа за лишење права на закони део. Могло би се ставити питање, да ли је довољно, да тестатор само назначи основ, са кога лишава права на закони део овлашћенога наследника на то, или је нужно, да се тај основ и докаже и ко треба да га доказуј е? Наш законодавац није нигди изјавио, да је неко