Branič

Л И С Т А К

241

време како није више питања о привилегијама аристокрације и како се оие, свештенства, своде на сумњиву добит, што улазе у огроман кадар националног функционаризма; само „бурлсоазија одеће" (с1е гоће) чува своје традиције, своје форме, своју организацију: за адвокате, баро; за државне чиновнике, дисциплински суд; за берзанске посреднике синдикат и корпорација. Свуда, у окружним управама, у Скупштини, у Сенату, Државном Савету, широко је место припремљено за правника, можда и сувише широко, а при том неоспорено ни са које стране. У суштини нама управља „буржоазија одеће." Она је уништила племство у корист краљевства; она је срушила краљевство у корист своју. Она је владалац у министарском савету, и постоји један традицијом усвојен узвишени положај чувара државнога печата, који је, по праву, увек потпредседник овога Савета. Ове сјајне перспективе држе увек у будном стању амбиције буржоаске класе; опружена врата ка успесима и уобичајеним користима, она и не види промене што се око ње збивају; демокрација буја за њом и прети да Је утопи, као море при пењању; индустрија и трговина богате појединца и осигуравају му срества за акцију која другојаче убеђују него дис.кусија текстова. Свет се проширује, и нове породице човечанства ни мало осетљиве за лепоту уобичајенога права, рекламирају своје право на сунце; стари законици пуцају, правништво губи моћ. Будућност припада индустрији, „роби," занатима. Ко зна, да, још док последњи адвокати буду говорили, неће доћи можда милијардери да створе један огроман 1гиз1 и закупе „право," као што су то већ учинили са бакром и петролејом. Ја сам ставио „право" под наводницама, да се не би створила збрка појмова, коју желим да избегнем. Јер доиста, овде није реч о оној апсолутној и вечитој Регули, створеној вечитим саморадом Бића, која утврђује разлику између добра и зла. То се не учи у школама, — па ни у школи права. Она је, међу нама, резултат снажног и дубоког размишљања човека који познаје жлвот и чији проницав поглед, дубоко испод онога што се привиђа, види стварност. Она не зависи ни од кога па ни од самих богова: УЈс1пх саиба сШз р1асии, зесЗ ујс!а Са1ош. Што се тиче „права" узетог у уобичајеном значењу речи, оно није ни више ни мање до поступак усвојен од друштва Бранич