Branič

Примедбе II. одеЉења Касационог Суда од 14. апрала 1900. Бр. 3174. „Уживање, које тужитељица тражи у овом сиору, не преставља лично нраво, које по §§ 925. и 934. грађ. зак. не застарева, јер оно не пОтиче ни из супружничких ни из родитељских односа, нити из оних личних дужности, које чланови једне породице спрам других чланова исте породице им-ају. Као што се из тужбе и њених прилога види, тужитељица своје право уживањи доводи из тестамента, које на тај начин, као лично стварно право, подлежи застарелости из тач. ж. § 928 грађ. зак. Погрешан ]е, дакле, разлог у првостепеној пресуди, коју је одобрио Апелациони Суд, да спорно право уживања не застарава по § 925, грађ. зак." „Но осем тога, погрешан је и онај разлог у првостепеној пресуди, да у конкретном случају, за тражбину која се односи на време од 22. јан. 1893. го до дана подигнуте тужбе — 9. октобра 1898. год. нема места примени тач. д. § 928 гр. зак. зато, што се тражено уживање сматра као једна целина и не оснива се на периодичним годишњим исплатама. Престављајући целину, као право у опште, које би застарило за 24 године, не може се у исто време тврдити, да се тражено уживање по природи саме употребе, и користи која се отуда доводи, не оснива на периодичним исплатама било годишњим или у краћим роковима. Са таквим тврђењем стоји у противности и сама тужба, па и сама пресуда првостепеног и Апелационог Суда, којом се тужени осуђује да плаћа по.89 дин. месечно. Зато дакле, за гшједине делове уживања, ма да припадају целини, кад се напусте, или не употребе за извесно време, има места примени тач. д. § 928. грађ. зак. односно застарелости. И пошто ни првостепени ни Апелациони суд није са овога гледишта, и по таком основу, ценио застарелост спорне тражбине, којом се тужена страна брани, а која се односи на време од 22. јануара 1893, год. до 9. октобра 1898. год., то Касациони Суд, на основу §§ 304. и 325. гр. судског пост., ништи поменуту пресуду Апелационог Суда са позивом да по овим примедбама и даље по закону поступи ."