Branič

26

13.

Брачни уговор,' могу оепоравати еамо деда, а не и дад>и еродниди. (Одлука опште оеднице Еаеационог Суда од 28—V—900. Бр. 5032). По тужби брата, првостепени суд пресуди, да брачни уговор између његове покојне сестре и туженога зета, не вреди, и ако је потврђен надлежним судом, зато, што у општз не одговара условима §. §. 432. 433. и 435. грађ. законика који важе и за брачне уговоре по § 780. грађ. законика, јер исти уговор није читан пред три присутна сведока, нити су уговорачи изјавили да је то њихоза последња воља. Пресудом Апелационог Суда I одељења од 28. фебруара 1900. године Б г > 883. тужилац је одбијен од тражења из следећих разлога: „Оспорени уговор по форми спада у категорију тестаменталних исправа (§ § 779. и 780. грађ. законика), али је по садржини двострана обвеза, која потиче искључиво из воље уговорача, као њихово лимно дело, и траје дотле, докле обоје или само један уговорач не одустане, или док не наступи случај уништења због развода брака (§ 787. грађ. законнка). Право раскида уговора, зависи дакле симо од брачника, као право чисто личног карактера (§ 33. грађ. законика). По изузетку, у смислу § 788. грађ. законика то право могу упражњавати само деца уговорача, и то у случају ако се докаже да се уговор клони на њихово зло или штету. Кад је извиђајем утврђено, даје ова; уговор, као јавна исправа, важио све до смрти пок. Росе, дакле /е и делом оствараван, дез икаквих сметња од самих уговорача; и кад право тужбе у овом случају не потиче од деце покојнице јер их н нема, него од њеног брата, који нема права да оспорава уговор, онда је поднесена тужба неумесна у основу. Примедбе Касацио ;ог Суд± III. одељења од 2. маја 1900. године Бр. 3992 „Пошто се одредбом § 780. грађ. зак. наређује, да уговор, који би муж и жена међу собом: сачинили, којим једно другом своје имање по смрти оставља,