Branič

49

У осталом, овде за право изазивачево према поднесеном уговору у тужби, стоји правно притежање, које се изазивачу и од противне стране не оспорава, само се наводи да је то имање било Живаново. А у првој тачки својих разлога и Апелациони Суд налази у изазивичкој парници за довољно, кад на страни изазивача стоји „правно притежање које претпоставља својину." Одбрана тужене, односно изазване стране, стоји у противности са поступком самог Живана, од којега она доводи своје право; јер зашто би покојни Живан правио са тужиоцем Пантелијом уговор да тек путем усиновљења дође до имања, које је и без тога његова својина, или кад уговорач Пантелија не би имао никаквог непокретног имања, као што кажу стараоци тужене масе на белешци од 18. августа 1898. год. Бр. 12,649. Овака одбрана даје само доказа изазивачкој страни, да изазвани доиста говоре оно зашта су тужени — § 348. грађ. пост. И суд је, према оваком стању ствари имао да цени: је ли, и у колико, изазвана страна доказала, да према изазивачу заиста има право тражења, па према томе да расправи покренути спор решењем са упућењем на парницу, или пресудом да изазвани ћути, као што је и гласила пресуда првостеп. Суда. У даљим разлозима својим, Апелациони Суд се упуштао у оцењивање доказне вредности „о подједнаком праву парничара на оспорено имање" из поднесеног уговора. Таким суђењем излази се из граница законом обележених за изазивачке парнице; а осем тога, такав разлог нема ни оправдања, кад је Живан Радић умро, а Пантелија, чије би имање Живан по уговору имао да наследи, још живи и држи то имање као своје." Противразлози Аиелационог Суда од 28. јануара 1900, године Бр. 396. Важност свега извођења у примедбама Касационог Суда, зависи од решења овог начелног питања : је ли тужба ао изазивној иарници дело законског основа, или је произвољни акат налетања на туђе право без доказа. Одлуке Касационог Суда (Грађанско правосуђе) 4