Branič

54

тужиоца ; или се, као допуњиво законо средство, може да досуди парничару, по званичној дужности. И Друго: да ли одредба Чл. 32. зак. о непосредној порези, у оцени вредности прихода од пријављеног имања, важи као апсолутно правило, и у питањима приватно-правних односа. Одговарајући на прво питање, не треба губити из вида, природу заклетве о којој је овде реч. Поред доказа о постојању штете у основу, (о чему нема приговора ни у примедбама касације), та се заклетва у опредељењу цене или количине штете, сматра увек као допуњиво законо срество целокупне тражбине. Кад тужилац начелно има права на ову заклетву, она му се може и досудити по званичној дужности. Овако судско поступање, на критерији доказме штеше, сматра се дакле као правилна расправа спорног питања, без призрења: да ли је заклетва понуда парничара или не; јер је у оваким случајима искључиво право суда, оцена доказних средстава у опште и посебице. Одредбом § 292. гр. суд. пост. из које изводе примедбе ограничену употребу заклетве, само је дакле постављен принцип о примени овог доказа у опште; а његова посебична апликација стоји под искључивим надзором суда. То је следствено и намери законодавца, да се мешањем суда, бар формално утврди стварна количина ттете; и у том погледу суд је властан не само да досуђује заклетву у основу, него и да редуцира штету (као „претерану" или „очевидно претерану" § § 293, ^94 и 295 грађ. суд. пост.). Изречена дакле пресуда о заклетви иницијативом суда, не потире нач?лно право парничара на њу у смислу § 292. грађ. суд. пост.; јер после изречене пресуде од парни- ! ара зависи да је положи или не. Да је законодазац замишљао ограничење о коме говоре примедбе, био би опредељивији, као што је то наговестио н. пр. код одредбе § 231, грађ. суд. пост. којом ставља у дужност тужиоцу, да нуди заклетву противнику, кад је немогуће послужити се сведоцима. Друго питање потпуно се разјашњује гледиштем Апелационог суда, који ограничење чл. 32. зак. о по-