Branič

58

Најзад кад нема ни тога заузећа, ни изјашњења о пријему наслеђа, не може бити речи о преносу права на трећу особу, као што је суд у овом случају подвео под одредбу §. 303. а. грађ. зак., јер то што није примљено, не можз се ни пренети на трећега, него остаје да се даде ономе, који је најближи по законом реду наслеђивања. Апелациони суд не усвоји дате му примедбе, но даде ове противразлоге: кад је Ж. по облигационом дугу тужиоцу М. одобрио интабулацију на имање свога оца, онда је таквом радњом, као вршења права располагања са наследством, изриком дао познати, да се прима наследства свога оца. Јер интабулисање извршило се после смрти пок. Ђ., а ово се утврђује и самим спорним преносом на његову сестру Д., пошто је потребно, да најпре сам он постане сопственик наслеђа, па да може на Д. прегосити. Ко се одрекне наслеђа тај не може с њимдаљерасполагати. Према томе дакле стоји факт, да се тужени Ж. примио наследства, а кад стоји да је исто имање дао као залогу тужиоцу М., онда пренос на Д. по §. 303. а) грађ. зак. нема законске вредности. 30 рсзц теегамента, ако има уелова из § 443. грађ. зак., може читати завештаоцу теетаменат меето еведоха. (Одлука опште седнице Касационог Суда од 17. II. 1898. Бр. 1316.) По жалби тужене стране, Касациони Суд примедбама свога II. одељ. од 3. фабруира 1898. бр. 800; поништи пресуду Апелационог Суда, нашав: „да су судови погрешно побили важност спорном тестаменту, само због тога, што је тестатору тестаменат, — који иначе одговара пропису §. 432. грађ. зак. прочитан од писца а не од сведока, као што то захтева § 435 грађ. зак., јер би тој замерци имало места само онда, кад писац тестамента, који би завештаоцу тестаменат пред сведоцима прочитао, не би имао својства способног сведока, која се по §. 4-13. грађ. зак. изискују." Апелациони суд, остајући при својој пресуди, упути против-разлоге своје, у којима износе: „да тестаменат не одговара условима §. 435. грађ. зак., јер