Branič

4

Б Р А Н II Ч

дован. Немајући отаџбине, његов ноложај би био неизвестан до иунолетства, чак и у погледу оних права, за чије уживање није потребно и.мати никакву народност. И заиста има права на која се странац може свуда позвати али која су регулисана његовим националним законом. На пример, странац може ступити у брак свуда, ако за то испуни услове прописане његовим националним законом, услове који се тичу његове способности .као и материалних погодаба за закључење брака, Ако сад један малолетник, који се због малолетства још није изјаснио ни за једну народност, жели да ступи у брак, — а знамо да се за то не тражи нигде грађанско пунолетство — по ком ће се закону регулисати његова способност за брак? Као што се види, малолетник би био з у немогућности да ужива извесна права због тога, што не би знао по којим законима ова права треба да буду регулисана. Да би се избегле све ове незгоде, треба новорођеном детету чим се роди дати извесну отаџбину, наметнути му је на супрот правилу да се народност не намеће. То се и чини у интересу детета, које би се прво жалило, ако бисмо га зато, да не бисмо тобож окрњили аутономију његове воље, оставили дуго у неизвесности односно његовог правног положаја. Кад се једном утврди да свако лице мора • припадати једној народности и да је мора имати још од свог рођења, онда остаје да се извиди коју народност треба дати новорођеном до дана, када ће поставши правно способан да има своју сопствену вољу, моћи изабрати отаџбину којој хоће дефинитивно да припадне. Законодавства су овде усвојила један од ова три еистема: први даје новорођеном народност његових родитеља, не водећи рачуна о месту где се родио; други га везује за земљу у којој се роди, без обзира на народност родитеља; трећи систем је комбинација прва два. Српско законбдавство усвојило је онај први систем. т. ј. систем искључиве примене шз бап@шшз. Из ко:их је разлога срнско законодавство усвојило