Branič

906

Г> Р А Н И Ч

мишљење, као што смо ми већ то учинили, да су Босна и Херцеговина, и поред члана 25. Берлинског Уговора, и даље остале турске провинције. Ипак та тешкоћа постоји само кад је реч о правима, коЈа потпадају под прописе домаћих закона њихових но силаца. Напротив, ако је реч о правима која закони државе, у којој се носилац на њих позива, суверено ре улишу, без обзира на грађанство њиховога титулара, безначајно Је онда питање да ли су Босанци и Херцеговци турски или аустро-угарски поданици. Ма које грађанство да им се призна, право чије им се уживање даје биће регулисано но законима оне земље, где се то право врши. Прећи ћемо, дакле, преко овога случаја, који није сумњив и претпоставићемо да Босанац или Херцеговац захтева у иностранству уживање неког права које потпаца под његов лични закон. И ова претпоставка неће нас увек доводити у забуну. Ако претпоставимо да и турски и аустро-угарски закони подједнако регулишу то право, онда је с наше тачке гледшпта безначајно, да ли је Босанац или Херцеговац турски или аустро-угарски поданик: његово ће право бити увек на исти начин регулисано. Тек кад се претпостави да има разлике између турског и аустро угарског закона, онда питање о сукобу закона постаје деликатно. У том случају чеопходно је потребно решити питање о томе коме припадају Босанци и Херцеговцп. Решење овога претходног питања утиче на решење сукоба закона. Ако се ова лица сматрају као поданици Отоманске Порте, онда се има применити турски закон, док ће аустро-угарски закони наћи своју примену само тако ако се претпостави да су та лица аустро-угарски поданици. Ми се изјашњујемо за турски закон, што је последица мишљења, коме смо пришли у дискусији о