Branič

980

В Р А Н И Ч

санаца и Херцеговаца, нпје модификован никаквим међународним актом. „Истина је, да се конвенција о наслеђивању од 24. априла — 6. маја 1881., закључена између Србије и Аустро-Угарске, не може, како је стилизована, проширити и на Босну и Херцеговину. Али ова конвенција и није у питању, пошто се у њој налази само процедура за случај, кад какав аустро-угарски поданик има да наследи у Србији и у1се уегза. Овде треба имати на уму трговински уговор закључен истог дана, кад и конвенција, који по одредби чл. 16 има да важи за све земље које су у царанСкој унаја са АустроУгарском. Па пошто су Босне и Херцеговина такође у унији, то овај уговор важи подједнако и за њих. „А по чл. 2. овог истог уговора право наслеђиБања гарантовано је поданцимаједнедржаве уговорнице на територији друге. Несумњиво је, дакле, завршава Аустро-Угарско министарство финансија, да је право наследства Босанаца и Херцеговаца у Србији било предмет нарочптог међународног уговора,подједнако обавезног за обадве стране уговорнице. Па према томе српски суд, место што се позивао на §. 47. грађ. законика, требао је да има на уму прецизне одредбе из чланова 2. и 16. трговинског уговора". Српски суд, надлежан по овој ствари, кад су му саопштене примедбе босанско-херцеговачке владе, није се сложио са мишљењем аустро-угарског министарства. Он је сматрао, да је неосновано мишљење министарства, да се конвенција о наслеђивању односи само на процедуру, за случај да је какав аустро-угарски поданик позван да наследи у Србији или српски у Аустро-Угарској. Српски суд је био мишљења, да је ова конвенција утврдила и огарантовала поданцима обеју држава само право наслеђивања. Али .се на ову конвенцију он није могао обазирати у парници о зао-