Branič

59*

О ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ БОСАНАЦА II ХЕРЦЕГОВАЦА 931

ставштиии Бошковој, пошто је она донесена за аустроугарске и српске поданике, те према томе нема никакве вредности за Босанце и Херпеговце, који су поданици Високе Порте, па, слествено, ни за Бошкове наследнике, који су Херцеговци. По судском мишљењу пак трговински уговор није имао никакву обавезну силу у овој парници. Суд је признао, истина, да чл. 2. овога уговора стипулира, као и конвенција о наслеђивању, право наслиђивања за поданике обеју уговорних страна и да се на основу чл. 16. овај уговор простире и на Босну и Херцеговину. Али није могао допустити да се ово проширење примени и на способност за наслеђивање Босанаца и Херцеговаца у Србији, пошто Аустро-Угарска нема право, да регулише правни положај ових лица у инострансту. На основу свега тога суд је остао при евојој првој одлуци и тражио је понова од Бошкових наследника да испуне формалности из § 47 грађ. закона. Београдски касациони суд, пред који је ова ствар била изнесена, дао је за право министарству аустриском. Његова одлука од 19 новембра 1894. садржи две главне тачке. На првОм месту суд утврђује, да Босанци и Херцеговци ниоу аустроугаоски држављани, већ да су сачували своје турско поданство, пошто је Берлинским Уговором дато Аусгро-Угарској право само да окупира и администрира ове две земље. „Али, наставља суд, правни положај Босанаца и Херцеговаца у Србији, са гледишта наследнога права, регулисан је не § 47 грађ. законика већ трговинским уговором закљученим 1881 год. између Аустро-Угарске и Србије. „МадаБосанци и Херцеговци ннсу аустро-угарски поданици и ма да ова нема над окупираним земљама право вршења спољашњег суверенитета, ипак -су Србији везане руке чл. 16 трговинског уговора, по коме се све одредбе из уговора, па и чл. 2 о