Branič

932

Б Р А Н И Ч

наследном праву, лмају примењивати у свима земљама, које су у царинској заједници са АустроУгарском. Према томе, кад Босанци и Херцеговци желе да наследе у Србији, они не морају доказивати, као што то тражи § 47 гр. з., да и Срби позак. босанско-херцеговачком имају наследну способност у Босни и Херцеговини. Право наслеђа у Србији гарантовано им је поменутим трговинским уговором и довољно је да се позову на оззј уговор, да бн доказали своје право. Пошто Аустро-Угарска нема право вршења спољашњег суверенитета над овим земљама, касациони суд признаЈе, да је Србија могла, при закључивању тога трговпнског уговора, с разлогом, не дати свој пристанак, да се одредба из чл. 2. прошири и на Босну и Херцеговину, у колико овај члан регулише правни положај ових лица у Србпји. Она би на тај начин спречила једну очевидну повреду Берлинског Уговора, који имајући значај општег устава, везује све државе уговорнице па и оне чији је међународниположај регулисао, као што је случај са Србнјом. Али о свима овим консидерацијама имала је да води рачуна српска законодавна власт при усвајању трговинског уговора, који је извршна власт закључила са Аустро-Угарском. Она га је могла исправити у овој тачки и довести га на тај начин у сагласност са Берлинским Уговором. Она то није учинила, и судска власт, чије се функције састоје у тачном и простом примењивању закона, прекорачила би уставне границе своје надлежности, кад би одбила да при мени чланове 2 и 16 трговинског уговора пз тога разлога, што се противе принципима међународног јавног права. Па ипак има једна разлика у мишљењима касационог суда и аустро-угарског министарства. Каса-