Branič

Б Р Л Н И Ч

може правдати закон од 20 октОбра 1879 год. о царинској унији између окупираних провинција и Аустро-У гарске. 1 ) Можемо, дакле, сматрати као сигурно да су уговорачиумоменту закључивана уговора били сагласни у питању о међународном положају Босне и Херцеговине и о правима која је у том погледу могла имати Аустро-Угарска, те се, према томе, члану 16. може дати само онај мисао, који смо му ми дали. Безначајно је сад истраживати, да ли су се аустро-угарски пуномоћници руководили задњим мислима, кад су захтевали, да у уговор уђе одредба из чл. 16. Кад се у приватно-правним односима тумачи какав нејасан став из уговора, онда се води рачуна о презумираној намери странака. Узима се, даје свакиуговорач код другога претпостављао намере, које је овај изгледао да има према околностима које су пратиле закључивање уговора. Кад би се узимале у обзир и скривене намере уговорача, оне које нису проистицале из самих околности, онда би се подстрекавала и окуражавала бесавесност, а у исто време би се поштеној страни одузимао бенефицијум на који је она имала право да рачуна. Тако је и код међународних уговора. Држава која уговара не би имала основа да истакне претенсије, које би биле противне правилно и здраво протумаченом уговору и за које би се потајно задњим мислима припремио терен у уговору. Држање, које је аустро-угарска влада заузела у ствари, коју смо изложили, показује са колико је лојалности она приступила закључивању трговинског уговора са Србијом. Њена скривена намера била х ) В. 5атт1ипд с1ег {иг Возшеп ип<1 <Ие Неггедоута еНаззепеп СезеЈге, УегогсЗпипдеп ипс! Иогта^еЈБипдеп, Беч 1882 т. II, 2-ги део, стр. 59.