Branič
О ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ БОСАНАЦА И ХЕРЦЕГОВАЦА 930 је да овом приликом, а на рачун Србије, добије један аргуменат више за своју тезу, коју је већ пошла да заступа, ма да је протекло тек три године од Берлинског Конгреса, тезу, да је њој Берлински Конгрес дао Босну и Херцеговину у потпуну својину. Она је хтела да извуче Србији, ако не изрично а оно бар прећутно признање, да су Босанцп и Херцеговци аустро-угарски поданици, што би од српске стране било равно празнању, да Аустро-Угарска има право суверенитета у Босни и Херцеговинп. При закључивању конвенције о наслеђивању аустро-угарска влада није могла мислити, да ће постићи овај циљ. Ова конвенција, ма шта да је о њој казало аустро-угарско министарство финансија, јесте акт у којој заинтересоване државе регулишу право наслеђивања, које међусобно имају поданици једне државе на територији друге. Пошто аустро-угарска нема право да закључује такве послове и за Босну и Херцеговину, то би без сумње српски пуномоћници одбили предлог њеннх пуномоћника, да се конвенција од 1881 год. распростре н на окуппране земље. Трговинскп уговор дао је аустро-угарској влади могућност да оствари своју намеру. Важност тога уговора, према предмету његовом, могла се, као што смо ранпје казали, проширити и на Босну и Херцеговину. Стога се српски пуномоћници нису противили, кад је предложено, да се у уговор унесе чл. 16, којпм се чланом проширавала важност овога уговора на све земље у царинском савезу аустро-угарском. Али на жалост аустро-угарски пуномоћници су се били већ потруднли, да у чл. 2. унесу одредбе, које се односе на приватна права која припадају поданицима једне државе на територији друге, одредбе које нипошто нису смеле да нађу места у уговсру, чим се је ње-