Branič

4

противу кога је тражбина управљена, којом се тражбина тужилачке стране до велике вредности доводи, онда је Апелациони Суд требао да има на уму наређење §. 291. грађ. суд. пост., по коме доносилац оваквих непотпуних исправа може њихову правну важност допуном клетвом попуњавати, па да према томе и размисли у колико је гужилац обвезу туженога у овоме случају доказао и да лп је према томе испунио услов, да би му се допуна заклетва досудити могла." Ну Апелациони Суд није усвојио горње примедбе Касационога суда, већ је дао своје против-разлоге: „Допуној клетви има места по §. 291. грађ. суд. пост. кад једна парнична страна за своје потраживање поднесе доказа по §. 313. грађ. суд. пост. т ј. кад се позове на сведоке, па јој ови то и посведоче, али суд нађе, да њихова сведочба није довољна за доказ о правом стању ствари, — што овде ниЈе случај, јер тужилачка страна своје потраживање оснива на писменим исправама, које су по §. 191. грађ. суд. пост. или потпун доказ о ономе о чему гласе, против онога, који их је издао, или нису никакав доказ, као што је овде случај." Али Касациони Суд у својој општој седници од 14. декембра 1896. год. Бр. 10138. донео је следеће примедбе „И ако је по смислу §. 291. грађ. суд. пост. допуна заклетва везана само за случај непотпуне, доказане тражбине са сведоцима, опет за то може бити оступања од овог законског начела и у другим случајнма, кад је на име основаност тражбине доведена до велике вероватности и другим непотпуним доказним средством. Јер начелно, заклетва у опште може бити у парничној ствари замена (дакле и допуна) сваког другог доказа грађанске врсте (§ 281. грађ. суд пост.) она у опште као доказ важи и у свима случајевима непотпуних или никаквих доказа (§. 261.), а да може послужити у допунујућој форми и уз саме исправе, налази се посредан доказ у тач 1. § 105. грађ. суд пост. По овоме основу кад тужени како у непотпуним исправама, које је тужилац за доказ поднео, тако и у своме одговору на тужбу признаје, да залога постоји, изјављујући чак да неименованог држаоца исте чини и одговорним за накнаду шчете, на случај њеног упропашћења и кад постојање залоге у сваком случају претпоставља и дуг по изричној одредби §. 306. грађ. зак. — онда је Апелациони Суд с погледом на наведену исправу и на бвако посредно признање туженог о постојању и самог спорног дуга, као