Branič
О РАЗЛИЦИ измкђу СВРШЕНОГА КРИВИЧНОГА ДЕЛА
31
■чунати у покушаје дела, што ее никако не би могло оправдати, јер би се у томе случају и потпуно равнодушни иоступци дшрали кажњавати, јер такви најудаљенији покушаји не могу •бити субсумирани под казнени вакон. При таквим се поступ цима не може применити ни прави с!' 1иа ни чврсти предумишљај за кривична дела; а што је најважније позитивна законодавства не нрописују никакакве казне за припремне радње. "Тим се свакојако појам припреме меша с појмом кажњивог покушаја, те се тако вређају принципи саме кажњивости. Према законима и теоријама, које разликују та три степена покушаја, била би већ и еама куповина смртоносних инструмената кажњива, што би било апеурдум. Еад Фајербах само с тога захгева васпостављевзе етепена најудаљенијег покушаја, што у сопаћ!8-у гешо!и8-у одређеноме обичним путем лежи чи•гава маса степена, онда он има права, јер законодавство без градуације покушаја подједнако кажњава и ннјудаљенији покушај и све средље степене до соиа(п8 -а ргох1ШИ8 а. Али отуда потиче бојазан да се и најудаљенији екстрем покушаја не нодведе под казнени закон. Мудар законодавац ће и тој оојазни одузети основ тачним одређивањем релативно неодре!)ени\ норама. 3. Вакони који заснивају обично право не могу нам у погледу градуације покушаја дати никаквог објашњења. Незт сумње да код Римљана покушај у опште у прво доба није кажњаван, јер стриктна норма 1ех-а није се никако могла ирименити на покушај. Тек се је доцније код с1еНс1:а рпћПса иочео кажњавати покушај, док се покушај готово по правилу није кажњавао ни код с1еНс1;а рпуа !а ни код С11тГпа ех1гаогсПпапа. Градуирање покушаја није могло нмати за Римљане вредност, коју му ми придајемо, по што је по субјективноме принцииу, који је у римскоме праву важио, покушај, ако је у огиите кажњаван, кажњаван, по правилу,исто онако као и свршено дало, и као што је и Француекоме казненоме праву поред његових нрецизних иараза непотребна та градуација исто тако није требада ни римскоме праву. 4. Нарочито је нужно избегавати у науци о покушају ону најобичнију погрешку генералисања у казненоме праву, а парочито се треба чувати веровања, да се разлика на ближе и удаљене покушаје може применити на сва дела. Има дела код којих не може «и бити говора о покушају, Овамо спадају нпр дела извршена неким хитним поступком, где нису у опште могући претходни припремни поетупци и где је дело егзистентно већ са-