Branič

ПОЈАМ ПРАВИЧНОСТИ У КАЗНЕНОМ ПрАВУ

53

ња у здраву памет онога, који тежи за једним циљем, који цео свет сматра као непостижан. 1П. „Казна има да се одмери према правилу праведне одмазде" јесте полазна тачка класичке школе. „Нраведна — да! одмазда — не!" истиче јој на супрот Сајферт. Чим држава нема задатак, да врши одлазду, не треба да нас гризе савест, што нисмо у стању, праЋвдно да одмаздимо. А одмазда не моокв бити задатак дрЛсаве. Шта је одмазда? Ако хоће поштено да се каже: ништа друго но освета. „Освета је примитива Форма одмазде", вели Биркмајер 1 ). Вошење освете није ствар државе, бар данас не више. О томе су с нама сагласни и заетупници идеје одмазде. У прастаро доба, на примитнвно културном ступњу морала је на сваки начин заједница, да би отклоника нагон освете појединаца и њихове испаде, на место појединаца и његовог племена сама да предузме вршење освете. Преласком њеним из руку повређеног у руке државе, освета је променила нме; од тада се зове одмазда; њена је суштина остала. Наиреднија култура одбацује освету. Свакојако, да је идеја освете, илн, како се данас каже, идеја одчазде хиљадама година заузимала видну улогу у казненом законодавству народа, као што је докавао Л. Гинтер у свом опширном, ученом одличном делу „Идеја одмаз де у историји и филозофији казненог права". Међу тим има довоњно трагова у законодавству и литератури прошлих векова, да се казном тежи да постигне још нешто друго осим саме освете, и боље сазнање треба овде исто тако мало да нас спречи, као и у другим областима, да нрекинемо са предрасудама, које немају уза се ништа друго до светост њихове старости.

1) ор. сН. етр. 72.