Branič

182

Б Р А Н И Ч

Мислим да сам у излагању ових мисли нутем самога коментарисања оних ироииса нашег ироцесуалног права, који сиорно питање расправљају, био довољно јасан и убедљпв и да имам права да тврдим, после свега овог, да се виши судови пе смеју обзираги на нове наводе које би изиела која од парничних страна тек у свом незадовољству или жалби, већ да морају преко њих прећи, као и да не постоје. Овде морам да напоменем, да бн такође био веома погрешан рад виших судова, ако би у оваквим случајевима ипак ништнли одлуке нижих судова и препоручивали им, да нове наводе, из незадовољства или жалбе, извиде саслушањем противне стране. Таквим својим радом они би само закорачили у надлежност првостепених судова, пошто сама судска радња — извиђање и закључивање извиђања долази у надлежност првостепених судова, а право одбране на основу употребе нових навода и доказа допуштено је само код првост. суда где се извиђање истинитости и тачности ових навода саслушавањем парничара и врши. Овакво погрешно гледиште у стању је да сруши једна обична претпоставка, која би суђење довела до ас1 ађзпгскпп-а. Претпоставимо, да се допусти судовима, да, поводом нових навода у незадовољству или жалби изнетих, имају право ншнтити одлуке нижих судова и препоручивати им, да те нове наводе накнадно извиђају и о њима суде, — настаје иитање, па где би био крај том праву, пошто бп свака она парнична страна, којаје у извесности да ће спор изгубити,' ре^ довно и стално у свом незадовољству истицала ио какав нов навод или доказ и тако стално враћала предмет на накнадно извнђање. Ја мислим да таквим радом не би дошли никад до пресуде виших судова. А колико је такво гледиште погрешно, и колико би такав рад судски био абсурдан, горња претпоставка утврђује тачност и овакве ногрешке у гледишту и абсурдност у раду појединих судова. Ђ. Карајовановић адвокат.