Branič

•214

Б Р А II II Ч

је мужевљева обвеза за издржавање женино санкционисана § 109. гр. з. онда жена може и сама чинити набавке ствари овакве природе и без нарочитог одобрења мужа, а дужност мужевља плаћања оваквих поруџбина санкционисана је у §§ 21 и 630 гр. зак. Према томе, тражење тужилачке стране овим је у основу доказано, пошто ни тужена страна не спорн испоруку тужилачке стране, као ни да наруџбина оваквих ствари — три жакета — излази из обима дужности пок. краља Александра као мужа. — Даљи разлог о томе да има места допуној клетви и да тражбина није застарела. Касациони Суд примедбама Ш-ћег одељења од 11. јануара 1906 бр. 10465 поништио је ову пресуду Апелационог Суда из сдедећих разлога: „И ако је муж по § 109 гр. зак. дужан старати се за снабдевање своје жене, под којим се снабдевањем има несумњиво разумети и куповина потребних ствари за облачење супруге, ипак погрешно узима Апелацпони Суд, позивајући се на овај законски пропис, да је жена овлашћена, да сама, по своме нахођењу врши набавку потребних јој ствари, без одобрења мужа, и да су повериоци овлашћени, да се за вредност истих наплате из мужевљевог имања. Природа права, које по § 109 грађ. зак. има жена у дужности свога мужа, да је снабдева у њеним потребама, таква је, да границе истом одређује сам муж према својим имовним и друштвеним односима, који у случају, да муж 110 истпма не одмерава границе потреба своје жене, дају жени, и то искључиво њој право, да протнв мужа подигне тужбу и тражи, да суд пресудом својом одреди величину и обим снабдевања жене од стране мужа. Ово пак снабдевање лично је право мужевљево , које му припада по томе, што се он сматра као глава п старешина куће, и не овлагићује жену, да она по своме нахођењу врши потребне јој набавке, већ се за ову њену радњу, по смислу овог законског прописа мора захтевати одобрење њеног мужа, да би се из његове дужности, да снабдева жену, према трећнм лицима створила његова обвеза, да нлати потребе, које жена изврши. Али се из оВог §-а не може извести право трећнх лица, да она по свом нахођењу и нахођењу жене, без одобрења мужа, одређУЈУ обим потреба жениних, а на рачун мужа, нити се ово одобрење сме н може претпостављати све дотле, док није забрањено жени, да чини снабдевање сама, како узима Апелационп Суд, јер није искључена могућност, да муж не зна,.