Branič

266

Б Р А Н II Ч

правило тако је просто, тако се само по себи разуме, да буквално нпје нигде изречено. Али по смислу може се наћи у свакој уредби о дебати, па чак се мора наћи и у самом натпису: „уредба о саветовању" или „уредба о дебати". И како се свако правно правило може тачно разумети само из свога јипз гаУо, може се и свако поједино правило из права на дебату просто разумети с обзиром на тај највиши јипз гаМо и у њему налази тачну меру своје примене. Али ако је тако., онда се садржи у том главном правилу, по самој логици, и негација његове супротности. Другим речима у њему се садржи и став: да свако понашање, чији је очигледни смер да не убрза и омогући дебату и доношење одлуке, већ да је спречи и осујети, противречи главном принципу целокупног права на дебату, да дакле повређује не само једно или друго, већ сва правила права на дебату; јер највиши принцпп сваког права садржи се неопходно и у сваком поједином његовом правилу. Али из тога следује, да је свака опструкција не само неправо, већ највеће неправо , које се упште може замислити у области права на дебату. Опструкција је повреда ипо 1с4и свију правила права на дебату, опструкција је не само неправо, већ апсолутно неправо у области права на дебату. Овом дедукцијом заузели смо и положај према тврђењу, које се могло чути у парламентарним дебатама последњих година, да на име може бити случајева, кад је опструкција законита. То се не може признати у правном смислу. Уредба о дебати, која би изрично или прећутно одобравала опструкцију, била би негација саме себе, јер би била негација смера коме служи и који чини елеменат који је одржава. Уредба о дебати, која би дозвољавала опструкцију, бпла би соп^гас11с1до ш ас1јес!о. Наишао сам на један приговор. „Како", каже опструкционист, „ја немам права на говор? А ако га имам, зар га не могу уиотребпти у ком хоћу циљу? Уредба о дебати прописује ми само толико, да морам говорити о предмету дебате; ако не будем говорио о ствари, може ми се реч одузети. Али ако говорим о ствари, шта је коме стало, у ком циљу говорим? Где бисмо доспели кад бисмо хтели код сваког појединог говорника тражити мотив који га покреће да тражи реч? Колико говорника, који у парламенту или у обичним јавним седницама узнмају реч, могу за себе тврдити, да